Piše Sara Radojković: Zdravo za gotovo

Kolumne 11. mar. 202109:21
Podeli:
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Neće grom u koprive, kažem svaki put kad pomislim da postoji pretnja po moje zdravlje. Jer ja sam kao jaka i ne plašim se ili se u stvari baš puno plašim ali onda to izgovaram kao neku zaštitnu mantru. Rekoh da ne cenim izreke „vreme je novac“ i „istoriju pišu pobednici“, ali odavno sam shvatila vrednost izraza – ne uzimati zdravo za gotovo. Možda baš zbog toga što zdravo nikad nije gotovo.

Nedavno sam primila AstraZeneka vakcinu znajući da ću verovatno dan nakon toga imati povišenu temperaturu i simptome gripa. U trenucima u kojima sam osećala da mi neko lomi koske kao što se odlamaju redovi čokolade pucajući po staniolu i tvrdoj podlozi, a dok sam halucinirala kako sa pošizelim oksfordskim šimpanzama planiram teroristički napad na Bakingemsku palatu, jer moraju platiti krvlju za kolonizaciju mog krvotoka pošto im pola planete ipak nije dovoljno, ponovo sam se podsetila te ljudske sklonosti da previde privilegiju bivanja zdravima.

Shvatila sam još i to da čak i ako se ispostavi da su ove vakcine sve ono najgore što antivakseri smatraju da jesu, da bih opet stala u red i proživela ponovo tu jedno-i-po dnevnu agoniju. Nada da ikako mogu da doprinesem da se prekine lanac ovog viralnog užasa je dovoljno veliki razlog za to, što me je dovelo do sledećih zaključaka – nisam toliko loša osoba kao što sam mislila i zdravlje je ta jedina stvar koja je većini data, a da ne moramo krvnički da ga zaradimo, sve dok se naravno ne razbolimo ili ukoliko se ne rodimo sa nekim oboljenjem. Situacija je dakle takva da od pre godinu dana kolektivno moramo da se borimo za to isto zdravlje, moramo ga zaraditi pa što da ne kažem i to – moramo ga zaslužiti. To zdravo, ne da nije gotovo nego pitanje je kada će biti.

Ali skrećem sa onoga što sam u stvari htela da kažem. Gledam ja u nedelju veče „Utisak nedelje“ jer je konačno u fokusu tema koja me interesuje – ekologija. Nešto, za šta većina ljudi u Srbiji neosnovano smatra da je luksuz za koji nemamo novac (ne mislim na skupe organske proizvode nego na ekološku strategiju zemlje) gurajući nas tako u dalju propast. Osim što je svašta informativno i važno rečeno u više navrata pita Olja sagovornike – a mislite li vi da to ljudi razumeju? Pa onda opet – da, ali da li ste sigurni da ljudi to shvataju. A jedan od gostiju, meteorolog, Milenko Jovanović, odgovara Olji, parafraziram, ali građani moraju da shvate da je pitanje ekologije tj. čistog vazduha pitanje zdravlja. Pa Olja opet pita, ali zašto se onda ne bore za to, pa mili Milenko opet odgovara, ne znam ali u pitanju je zdravlje. Kockamo se sa našim zdravljem. Izgubićemo naše zdravlje. Ovo su ozbiljne pretnje po zdravlje. Naše zdravlje je ugroženo. Zdravlje, ljudi, naše z d r a v lj e. Ubi se čovek da, sa punim pravom, pocrta najjasnije moguće – uozbiljite se, pocrkaćemo k’o pacovi.

Međutim, iskreni da budemo nije baš da smo kao društvo ikada zapravo brinuli o zdravlju. Kao da je zanimarivanje zdravlja ovde oduvek bila neka demonstracija hrabrosti. Na kraju krajeva, predsednik zemlje nam celu zimu ide bez kape na glavi, a masku nosi tek sporadično. (Pritom, zar u tom celom SNS-u ne postoji neka osoba koja može da mu ištrika ručno kapu i preda mu je kao poklon kada bude posećivao neko mesto???)

Ovde se nekako oduvek kockalo sa zdravljem kao i sa životom, uostalom. Nama niko ništa ne može i mi ćemo da idemo u šoping u Milano i imamo rakije i belog luka i nije mala, nije mala, tri put ratovala i ako nas Švabo nije dotuk’o ni Ustaša preklo, pa neće ni tamo neka bolest. Mislim da je čak i većina ovih ljudi što „ne veruje“ u Covid u tom „neverovanju“ zato što se boji da prizna da se boji bolesti. Jer to je tako kukavički. A mi smo, negde odmah iza Crne Gore, ipak najhrabrija nacija koja postoji. Nije mala, nije mala, tri put ratovala.

Tako da kada Olja pita svoje sagovornike – ali mislite li vi da građani to razumeju, evo ja da odgovorim, ne, ne razumeju, nama kao da je neko ugravirao da je zdravo – gotovo negde u dnu malog mozda. I izgleda da nam je potrebno da Rio Tinto urniše zemlju i otruje reke, da krenemo da iskašljavamo katran, da nam otpada kosa i ljušti nam se koža sa tela da bi shvatili da mi sami moramo biti antitela u državi koja je već duže vreme u delirijumu groznice. I to ne zato što smo mi lošiji od drugih, nego zato što nas vode alavi ljudi koji nas autokolonizuju (ako je reč autošovinizam postala legitimna, onda izvinite ali i ovo može da prođe) i ne samo što prirodu ove zemlje uzimaju zdravo za gotovo, nego je uzimaju zdravo za prodato.

Zato se nadam da se vidimo 9. aprila na protestu u Beogradu, koji je u emisiji najavio Aleksandar Jovanović iz organizacije „Ne damo reke Stare planine“, da bismo ovaj put mi sami bili antitela i zalečili namučeni organizam od najneuhvatljivijeg virusa beskrupoloznog kapitala. Jer ljudi, da ponovim i ja, mada ne znam kome govorim – zdravlje, ej, zdravlje je u pitanju! Ono za šta molimo Boga nakon što naprasno postanemo hiper religiozni u trenutku kada ga izgubimo. Hajde da ne gubimo zdravlje i prirodu da bismo spoznali Boga, nego da Boga vidimo u prirodi koju hoćemo da čuvamo. Amin.

Komentari

Vaš komentar