Nezavisnost je najskuplja svetska reč. Ipak, zavisnost je u samoj srži našeg postojanja. Već neko vreme razmišljam o tome, ali kad mi je sestra rekla da sam na korak do krmeta odnosno kada sam započela dijetu, sve više mislim o tome dok gladna buljim u tavanicu i trudim se da zaspim. Ne postoji stvar od koje ljudsko biće nije zavisno. Kunemo se u autonomiju a ne vidimo da bismo bili doslovno ništa kada ne bismo bili jedno sa svetom jer smo od sveta. Od njega smo sazdani od njega i zavisimo.
Za početak ovisni smo o vazduhu, vodi, svetlosti, hrani. Zavisni smo od zajedništva, bliskosti, dodira. Ovisimo o potvrdi, pohvali, validaciji. Navadili smo se na brzu hranu, brzu modu, brze informacije, brza rešenja. Zavisimo od tehnologije, struje, grejanja, transporta, interneta. Navučeni smo na lepotu, fetiše, modu, serije, filmove, muziku, kič, šund. Ovisni smo o ratu i miru. Zavisnici smo od ljubavi, palimo se na adrenalin mržnje.
Ukratko, strašno smo sposobni za napredak koji zavisi od zavisnosti. Zavisnost je temelj našeg postojanja.
Ukratko, nesposobni smo za suštinsku samostalnost.
Čini mi se da je zbog toga, između ostalog, buran taj tinejdžerski život. Hoćemo sve sami, ubeđeni smo da sve znamo, a niti šta znamo niti šta umemo. Neprihvatanje nas dovodi do besa, bes do konflinkta, konflinkt do ranjavanja drugih i sebe.
Možda bi nam sve u životu bilo lakše kada bismo sebi i druigima priznali – nesposobni smo, nesamostalni i pre svega ovisnici po prirodi.
Meni bliska osoba, svaki put kada je kriza, u paničnom strahu oslanja se na sve osim na sebe. Nikada to ne bi priznala, naravno, zato se često i nađemo u problemu. Ona je kao neko dete, zapravo više kao tinejdžerka u stalnoj negaciji sopstvene nesamostalnosti, zavisna od drugih kao ja od ovih reči i ovog papira i pisanja koje je bilo moj fiks svaki put kada mi je trebalo nešto na šta se mogu osloniti. Ili nešto prego čega ću skrenuti pažnju na sebe, pozvati u pomoć…
Zar nam svima ne bi bilo lakše kada bismo osvestili prostranstva sopstvenih nemoći? Kada bismo jednostavno seli u krug i priznali koje su naše zavisnosti?
Ovim nikako ne želim da umanjim probleme koje sve bolesti zavisnoti donose sa sobom. Međutim, to je neka slična, bliska ali ipak druga tema. Pitanje je gde zavisnost postaje bolest. I zašto samu zavisnost smatramo bolešću, kada je ona, ne govorim o bolestima, naše prirodno stanje. Gde je granica između zavisnosti i bolesti zavisnosti?
Stvari naravno možeti nazvati i potrebom. Mi imamo potrebu za vazduhom, ljubavlju, smislom, površnim zadovoljstvima, eskapizmom, ponekad nasiljem. Potreba postaje zavisnost onda kada ona upravlja njama a ne mi njom, zavisnost postaje bolest onda kada nam škodi. Ali kako drugačije uspostaviti kontrolu nad potrebom osim kada joj priznamo moć koju ima nad nama?
Zdravo ja sam Sara Radojković.
Zavisnica sam od nežnosti, smisla, zabave, društvenih mreža, potvrde, dobre književnosti.
Bez čega vi ne možete?
Ne brinite, neću to koristiti protiv vas, to već čine toliki drugi.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare