Piše Sara Radojković: Siromaštvo je više od nemaštine

Vrlo jednostavno, siromaštvo je mnogo više od nemaštine i često preraste u duhovno stanje te se u njemu ukoreni čak i kada realne okolnosti nisu više okolnosti nemaštine. Biti siromašan ili odrasti u siromaštvu je nešto mnogo šire, dublje i kompleksnije od toga što se može zaključiti sa video snimka ljudi koji čekaju u redu.Siromaštvo ne utiče na to kako se oblačiš, mada utiče i na to, siromaštvo utiče na to kako vidiš i kako misliš. Utiče na odgovor kada pitaju – šta je za tebe ovaj svet? Na primer, osobi koja nikad nije doživela nemaštinu ovaj svet je jedan mirisni buket mogućnosti. Osobi koja nije bila te sreće, ovaj svet je klopka. Na svakom ćošku nalazi se neko ko želi da te prevari, naplatiti ti skuplje nešto što toliko ne vredi.Kada osoba koja je odrasla u nemaštini želi nešto ona pre svega vidi razloge zbog kojih to nešto nikada neće dobiti, sa druge strane, osoba kojoj je ovaj svet buket mirisnih mogućnosti, kada poželi nešto treba samo da smisli način na koji će do tog nečega doći. Zato što su za tu osobu prepreke izazovi a ne gvozdena vrata. Na isti način, osoba koja je imala sve što je poželela kao mala imala je još jednu krucijalnu stvar – osećaj sigurnosti. To drugim rečima znači – ciljaj ka zvedama uvek, ali baš uvek, pašćeš u mekani zagrljaj sve i da ne uspeš. Sa druge strane, kada oni bez sigurnosne mreže padnu, vraćaju se mnogo dublje nego sa mesta sa koga su krenuli. Svaki pokret im je zato obeležen grčom i strahom te je kretanje sporije ako ga uopšte i ima.Pre nekoliko godina rađeno je istraživanje o socijalnoj pokretljivosti u Srbiji. Ne znam koliko toga se promenilo u poslednjih par godina ali bojim se da je zaključak isti – sa zadate startne pozicije ne pomera se lako.Na kraju krajeva, osoba određenog materijalnog porekla ne nalaze se često u kulturnim i duhovnim krugovima oplemenjujućeg karaktera niti je njihovo obrazovanje nešto u šta se temeljno ulagalo. Kada nas ne obrazuje dom ili škola obrazuje nas ulica. Kada nas obrazuje ulica bilbordi su naši bukvari a televizije lektire. A sa njih vrišti konzumeristički imperativ, jedini način da se do parčeta sreće dođe. Kupi. Uz nešto masovne histerije nije zapravo uopšte teško naći se u tržnom centru na vakcinaciji.Možda se i nama već sutra desi neki novi rat, u Gazi opet umiru nevina deca, šta kada rat tamo izdivlja pa bude vrebao neki drug plast sena da ga zapali. Šta ako taj plast opet bude naš. Šta ako se opet bude čekalo u redu za ulje i brašno. Zar je greh želeti da umreš u novoj majici koju si upravo pokupio u Zari? Napolju se dešavaju strašne stvari, samo su tržni centri sigurne kuće.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram