5
Ne postoje reči kojima mogu opisati divljenje koje trenutno osećam prema glumici Mileni Radulović. Ono što mi je najdirljivije je to kako je hrabro preuzela odgovornost da prekine celu jednu mrežu zlostavljanja kada je shvatila da nije bila izolovani slučaj i kako je, iako ništa od toga nije morala, stala u zaštitu mlađih devojaka i prihvatila da ona kao javna ličnost ponese teret uperenog reflektora, te pruži drugim devojkama zaštitu anonimnosti. Barem u prvom talasu medijskog haosa koji nadolazi.
Druga stvar zbog koje ima moje beskrajno divljenje je način na koji govori o svemu što se desilo. Ona se svim silama trudi, iako mnogi od medija od ovoga već prave senzacionalistički cirkus, da celu stvar stavi u kontekst i da objasni da je u pitanju vrhunac manipulativnosti jednog, na šta ne smemo zaboraviti, u društvu vrlo, vrlo, vrlo, poštovanog čoveka. Smatram da je jako važno da se zaustavimo ovde i preispitamo to kako se desilo da je jedan zlostavljač jako, jako, jako dugo bio simbol pedagoške prakse, autoritet kome se svaki „neobičan“ metod oprašta.
PROČITAJTE JOŠ
Verujem da ako bismo uzeli novine koje ga sad portretišu kao serijskog silovatelja uterujući ljudima strah u kosti i raspirujući slepu mržnju, umesto da pokušaju da ih obrazuju o načinima manipulacije i zlostavljanja, verovatno bismo videli kako su ga pre nekoliko godina portretisali kao misterioznog neshvaćenog prosvetitelja. Učitelja-proroka. Poštovanog pedagoga.
Čovek je, sada i dokazano, toksičan bolesnik koji se hrani ljudskim slabostima i društvenom potrebom da budemo vođeni snažnom patrijarhalnom autoritativnom rukom. To je potreba koju moramo sada preispitati. Moramo biti pametniji od nadasve inteligentnog zla. Moramo pre svega preispitati i patrijarhalne obrazce koji su toliko duboko ukorenjeni i internalizovani u svima nama, bilo da smo muškarci ili žene. Moramo spoznati to da ni jedan autoritet ne sme biti nedodirljiv, pa ma koliko se sakrivao iza državnih institucija, crkvenih dogmi i nacionalističkog otrova.
(Primetite da nisam napisala patriotoskog, nego nacionalističkog. Vrlo vodim računa da odvajam ta dva pojma.) A Miroslav Aleksić je na neke načine sve to integrisao u svoju praksu. Njegova škola je nastala iz institucije radio Beograda, zatim postala neka vrsta institucije za sebe i deca (neospornog talenta) su često završavala na raznim smerovima Fakulteta Dramskih Umetnosti, časove je započinjao molitvom „Oče naš“, a njegovo učešće u ratu uvek je negde provejavalo u pozadini u kontektsu nekog strahopoštovanja, u stilu „niko ne zna šta je on tamo prošao“. A možda to što je on „tamo prošao“ nikada nije smelo da se desi i da godinama nakon toga, indirektno, osakaćuje nedužnu decu?
Ono što je hrabra Milena još rekla je da je u okviru časova bilo neporecivo dobrih stvari koje su deci, a verovatno i roditeljima koji samo žele da deci obezbede sve najbolje, dosta značile. Od čitanja knjiga pa da posete vašarima, upoznavanja folklora Srbije. Zapravo, počinjati i čas molitvom (ukoliko bi ona bila opciona odnosno po slobodi volje) kao i ove navedene stvari nisu ništa loše samo po sebi. Ali kada sve to služi kao alat za ceo jedan mehanizam manipulacije, od toga da svako od te dece prvo oseća zahvalnost što je u „društvu posebnih“ do toga da je ponižavan „za sopstveno dobro“, onda nam je nadam se jasno o kolikoj izopačenosti se ovde radi.
Još jednom, ne mogu dovoljno da naglasim koliko je važno i hrabro ovo što je Milena uradila. Ništa što se desi nakon ovoga i što bude epilog, neće umanjiti njeno delo. Ali ono za šta se možda naivno nadam da više nikada neće biti ista je ta zaslepljenost patrijarhalnim autoritativnim figurama.
Nadam se da će Milenina hrabrost biti podsticaj celom društvu da se dobro pogleda u ogledalo i konačno nauči zašto je preduzimanje odgovornosti važno i za pojedinca ali i za društvo čiji smo deo, hteli ili ne hteli, svi mi. Još jednom, hvala ti Milena.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare