13
Olja Bećković počela je svoju emisiju „Utisak nedelje“ pitanjem svojim gostima, a čini se i sebi samoj pa i svima nama, da li uopšte vredi više pričati iste priče na istu temu kad se ništa suštinski ne menja. Priznajem, da često sa tim istim pitanjem pred sobom sedam za kompjuter čeprkajući po ovim bedastoćama kojima svedočimo i koje živimo.
S jedne strane, zaista izgleda besmisleno, nesvrhovito, čak i zamorno i po onoga koji se obraća i za one koji to čitaju ili gledaju. Jedan mali krug ljudi, spremnih da kažu kako je car go, i da živimo lajt verziju severnokorejskog političkog sistema u otetoj državi, obrazlažu godinama i uzroke i posledice takvog stanja, daju intervjue u ovo malo nezavisnih medija – novina ograničenog tiraža i televizija limitiranih frekfencija, pišu tekstove, govore na mitinzima, oglašavaju se na društvenim mrežama, apeluju, zalažu teško stečeni integritet – kako ljudski tako i profesionalni, prolaze toplog zeca zbog toga i….
Rezultat sa stanovišta društvene promene nabolje, razbijanja straha, otvaranja očiju kod ljudi naviknutih da žmure, pokretanje kreativne energije kod umrtvljenog građanina jednak je nuli ili blizu nule. Na kraju se sve svede na jeftinu satisfakciju rekoh/napisah/objavih i spasoh dušu svoju. Eho njihovih reči najčešće dopire do istomišljenika koji i sami, bez da im se objašnjava, manje-više razumeju razmere katastrofe, fingiranog ekonomskog čuda, nezapamćene korupcije, ozvaničenog lopovluka i blokiranih društvenih tokova koji se otčepljaju samo kada njima treba da oteku ili građanske slobode, ljudska prava a najčešće – naše pare. U (ne)poznatom pravcu. Manjina su i ovi koji pričaju i ovi koji to slušaju.
Većina poslušno ćuti, sluša i gleda nešto drugo a to drugo je propagandni cunami koji je opustošio i njihove duše i razum i želju za promenom. Oni su, osiromašeni, poniženi i dezorjentsani prinuđeni da staju u špalire, kao neki dan u Priboju i Prijepolju, i da direktno od predsednika traže ono što bi se u normalnim okolnostima i uređenoj zemlji podrazumevalo i rešavalo na nekim drugim instancama.
Kolumne Ranka Pivljanina
Mučeni radnik preklinje za stalni ugovor, obeznađena majka ište posao za ćerku. On lakonski obećava, uz utešiteljske reči „Nemoj da plačeš“. A onda glumi strogoću nad saradnicima: „Trči, Bajatoviću, trči“. A taj što što treba da „trči“ mesečno u džep stavi više nego što je prijepoljski komunalac, koji bi samo taj ugovor za stalno, video u celom svom životu. Slika njihovih ispruženih ruku pred svemogućim Gospodarom je vapaj, samo jedan od tužnih prizora našeg očaja i kroki opšte bede. Na televiziji i posle u njihovim glavama će to izgledati suprotno. Došao je i sunce je granulo. Evo, opisasmo jednu epizodu iz tužne svakodnevice, stavismo do znanja i šta je rezultat? Ništa, sutra ćemo sličnu sliku gledati u nekom drugom gradu ili selu, negde će neko opet plakati i preklinjati i gurati se da oseti blagodet Njegove široke ruke.
Da li su bahati preuređivači prestonice i po jednom pitanju , bio to onaj spomenik, fontana na Slaviji, Cvetni trg, Beograd na vodi, gondola..,poslušali reči ili savet ijednog od arhitekte imena, ugleda i znanja?
Šta je svojim istupima u zamrlom pravosuđu promenio sudija Miodrag Majić, osim što je na sebe navukao bes prostaka iz Skupštine i tabloida koji ga provlače kroz blato?
Koliko se pričalo o kriminalnom rušenju u Savamali i kakav je epilog?
Hiljade redova je ispisano na temu plagiranih doktorata ljudi koji su u vrhu države i kome je od njih pala kruna s glave?
Uzbunjivač Aleksandar Obradović umalo da istruli u zatvoru, jer je otkrio lopovluk u „Krušiku“ i videsmo li kakvo suđenje?
Koju pravdu je isterala koleginica Sandra Petrušić iz NIN-a pišući o lažiranju broja mrtvih od korone i ko je zbog toga odgovarao?
Na kraju će ispasti da je Marinika Tepić, otkrivajući mračne tajne jagodinskog age, samo od njega napravila televizijsku zvezdu koji se nedeljama ne skida sa televizijskih ekrana. I tako redom.
Kad ovako gledamo ispada da ne vredi ni pisati, ni govoriti, ni boriti se, da je sve uzalud i da za sve što kažete i napišete ima dovoljno pepela, ruzmarina i šaša koji će to prekriti.
Međutim, zamislimo situaciju da i to nekoliko ljudi – bili oni profesori, advokati, novinari, lekari, reditelji, uzbunjivači, političari, sportisti, glumci, penzioneri ( onaj legendarni Mile Dedić svojim gestovima, barem nervira vlast) – digne ruke, pobaca olovke, zamukne i odustane, na šta bi tek onda ličila ova zemlja, šta bi radilo ovo osiono društvo uzurpatora, kako bi tek orali drumove, gde bi im bila granica i šta bi bilo sa svima nama?
Oni i računaju na opšti defetizam, na ujalovljenost i osećaj nemoći i sve rade da upravo svi oni koji podižu glas jednom pomisle – ovo ne vredi, dižem ruke, neka sve ide dođavola. Oni bi da u praksi sprovedu stih legendarnog pesnika Vita Nikolića „svi cvetovi ostaće bez glava, da bi bili sa travom u skladu“, da nam svima začepe usta i jezike vrate iza zuba, uvedu u defanzivu, bukom zagluše glas razuma i obesmisle svaki angažman. Konačni cilj paklenog plana je da sami sebe ubedimo kako nismo u pravu.
Zato je pravi odgovor, da sve ovo, ipak vredi. Vredi prvo zbog tih ljudi koji nisu pristali na status crva i beskičmenjaka; vredi zbog toga što su, barem malo, ubacili klip u mehanizam opšteg kukavičluka; vredi što ovo neće biti večno pa ćemo se, kad sve prođe, bar malo manje stideti sebe; vredi jer bandi pravi nelagodu zbog saznanja da se strah nije svuda i do kraja primio; vredi kao saznanje da slobodno misliti nije samo izbor nego obaveza; vredi i zbog svih onih naših sugrađana kojima je predaja nametnuta kao jedina opcija uz besomučno ponavljanje potpuno suprotnu parole. Vredi, koliko god da košta. Da ne vredi, ne bi ni koštalo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare