Piše Ranko Pivljanin: Vesić ili odbrana Beograda

Pomenuti nepomenik, iz dana u dan, osokoljen od strane domaćih izdajnika, autošovinista i njihovih medija, bombarduje Beograd i udara na ono najsvetije u njemu: Njegovo Veličanstvo Beograd Na Vodi, monumentalni spomenik kojim se tako autentično sprdamo i sebi i Stefanu Nemanji, vonju kasabe koji smo nadljudskim naporima i trodecenijskim predanim radom izvukli iz dubine tmina naše tradicije......i tako redom.Priznaćete, dobro mi ide, ali se ovde, ipak, moram zaustaviti, jer postoji realna opasnost da me rikruteri kadrova aktuelnog srpskog režima prepoznaju na keca i da, u najmanju ruku, osvanem kao prvoplasirani na naprednjačkoj listi za predstojeće beogradske izbore, što me gura u direktan sukob sa aktuelnim dogradonačelnikom.A nije se zamerati Vesiću koji ima neutaživu ambiciju da i formalno zavlada prestonicom i tada i zvanično sa njenog čela, dovrši započeti posao, to jest zatre Beograd, što je genijalni strateški manevar koji će Dežulovića i njemu slične, dovesti u bezizlazan položaj: nema Beograda, nema ni napada.Hoćemo li ozbiljno? A s kim ozbiljno, kukala nam majka? Ipak, mora se, jer ako nastavimo da povlađujemo ludilu, postoji realna opasnost da nam i ovo malo što je ostalo od naše prestonice bude samo prošireno dvorište one bolnice na Guberevcu, u kojoj će konzilijume sačinjavati pacijenti a nas ostale tu izvoditi u terapeutske šetnje.Stvar je otišla predaleko, toliko predaleko da više nije ni smešno ni čudno ni jadno. Postalo je zastrašujuće.Naime, ovih dana se Boris Dežulović, jedno od najblistavijih novinarskih pera onoga što se, onako odvratno, naziva „ovim prostorima“ u intervjuu „Nedeljniku“ osvrnuo na Beograd i opisao ga onako kako ga on vidi - ne štedeći ni nas, ni „komplimente“, ni sebe kao čoveka koji je u ovaj grad dolazio/dolazi i doživljava ga kao svoj, a neko vreme je u njemu i živeo.Da ne ponavljamo njegove metafore na tu temu - većina vas je to videla i čitala ovih dana ( mene se, lično, najviše dojmila ona o „Beogradu kao Jagodini koju je snimio Radoš Bajić na amfetaminima“), već da vidimo šta je to pisac hteo da kaže.A rekao je: sram vas bilo, uspeli ste da uništite jedinu autentičnu metropolu između Beča i Istanbula; poseljačili ste veliki i moćan grad koji je imao sve preduslove da bude balkanski Njujork; urnisali ste mu i duh i arhitekturu i krvnu sliku; srušili ste Savamalu a vaskrsli i uzdigli Jatagan malu, samo što su njeni blatnjavi i mračni sokaci sada maskirani uglačanim betonskim kockama i kičerskim osvetljenjem, a razbojnici, secikese i ološ ne ide više u gunjevima i prljavim čakširama već u skupim „bosovim“ odelima...To nije bilo pljuvanje po Beogradu, kako su ga doživeli Vesić, kompanija i „prvoloptaši“ bez kritičke distance, već vapaj za Beogradom kakav je mogao i jedino trebalo da bude, a, na trenutke je to i bio: istinski veliki, istinski širok, otvoren i antiprovincijalan. Jednom rečju, svetski.Za razliku od Vesića, Dežulović voli Beograd i reči koje je prosuo bile su gest čoveka koga je predmet obožavanja brutalno izneverio i razočarao, postajući nešto što mu on, kao i svi oni koji su voleli, vole i voleće ovaj grad, ni pomračenog uma ne bi poželeli: skvrčena, skučena i uplašena varoš, veliki samo po dužini svojih bulevara, broju stanovnika i automobila i staroj slavi koja ubrzano bledi, otet i okupiran od strane nekog čudnog sveta koji se nad njim iživljava, svodi ga na svoje skromne i jadne mere, provincijalizuje ga i sakati.Mogao je Dežulović da bude kurvinski korektan i da, poput onih uglađenih strendžera, glavinja o ćevapčićima u Skadarliji, čarobnim rekama i divnom noćnom provodu, ali nije. Boli njega ona stvar za mleveno ili jeftino žensko meso i urlik Sebra na teheranske note po kretenskim splavovima. Kao što ni većina nas koji smo u njemu rođeni ili, pak, došli u ovaj grad da se zauvek primimo na njegovom asfaltu, nismo u Beograd hrlili zbog roštilja, već zbog njegove magije, veličine i širine, raskošnog i neukrotivog duha, njegovih mangupa i legendi, velikana glume, sporta, književnosti i lepote istinskih Beograđanki.Boris Dežulović, zapravo, postavlja pitanje formulisano refrenom čuvene pesme koju peva glumac Nikola Kojo: Gde je sad moj Beograd? Kao da je Kojo, deceniju pre, slutio da dolazi neki strašni, preteći i nepoznati Beograd iz kojeg će ga, kao jednu od njegovih urbanih ikona, proterivati jedna člankovita glista impregnirana zaštitnim bojama svemoćne vladajuće stranke.O tome on govori, raspamećen i užasnut saznanjem, da je u opštoj i pogibeljnoj provincijalizaciji i pećinizaciji jugoslovenskog prostora i urbicidu nad njegovim gradovima, ostao i bez onog najmoćnijeg, najžilavijeg i najperspektivnijeg u koji je polagao poslednje nade.Splićanin Boris Dežulović se, u ima svih nas, zapitao šta to bi sa srpskom i jugoslovenskom metropolom? Stvarno, gde je, bre, naš Beograd?***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram