Aleksandar Šapić je veliki sportista čiji su rezultati impresivni, ali je na vreme shvatio da se ne živi od stare slave. Kad je naknadno ukapirao da se u ovoj zemlji trenutno najbolje živi od Vučićeve slave, on je odlučio da se i sam tom slavom zaogrne pa je prelomio da bojama sa zastave svog patriotskog pokreta SPAS pojača boje najpatriotskije stranke da budu još plavlje, crvenije i belje. I što je najbitnije da bude bolje. Za sve njih, naravno.
Tvrdnje Vuka Jeremića da je u planu i na delu „anšlus“ Srpskog patriotskog saveza od strane SNS-a je prilično tačna, s tim što je sve osmišljeno da ne izgleda kao aneksija već trčanje jednih drugima u susret, ima se utisak velikog neizdrža da se pobacaju u naručja, naravno sve u interesu Srbije, njene budućnosti i opšteg napretka.
Kad apstrahujemo ovo poslednje troje nabrojano kao najšuplju političku mantru u koju odavno ne veruju ni oni koji je izgovaraju, ni oni kojima je upućena, ostaje – šta? Ostaje interes!
A interes nije apstrakcija kao ovo prethodno, on je uvek konkretan, prethode mu realna očekivanja, napor da se ostvari, sreća sreća radost radost kad se interesi poklope i još realizuju.
Dakle, koji interes i očekivanja ima Aleksandar Šapić nakon što će svoj pokret utopiti u SNS, a šta zauzvrat dobija u miraz Aleksandar Vučić?
Što se tiče Šapića tabloid „Kurir“ je bio taksativno nabrojao kakva ga sve sreća čeka ( najbitnije da bude potpredsednik SNS-a i budući gradonačelnik Beograda), ali je list u hodu morao da to makne sa naslovne strane i tu dolazi do enigme zašto je to sklonjeno. Pravi odgovor zna samo onaj koji je izvršio „uredničku intervenciju“, a mi možemo samo da nagađamo šta je bilo.
Moguće da se nekome učinilo kako onako na gomili Šapićev bingo izgleda pozamašan što bi moglo da iznervira stare naprednjačke vukove kojima je dosta Vučićevih transfera sa strane u sami vrh politike. Moguće da je procena da Šapiću, sad kad je već namamljen, ne treba više podizati cenu kako ne bi tražio preko leba pogače.
Videlo se i prilikom Šapićevog gostovanja u emisiji „Utisak nedelje“ kako su njegova očekivanja velika ( „Ne bih ja tamo ulazio da budem šef mesne zajednice“, kako je otprilike rekao) pa je neko preventivno odlučio da mu malo skrešu ambicije kako bi bio manje alav u budućim pregovorima.
Svašta je moguće, ali je jedno sigurno. Sa stanovišta svojih pragmatičnih političkih interesa bivši vaterpolista je napravio dobar potez. Nakon desetogodišnjeg tavorenja na novobeogradskom lokalu uplivao je u visoku politiku na leđima naprednjačke ajkule, a da li će ga i koliko ona nositi na leđima ili će ga u nekom trenutku pokidati zubima, videćemo.
Prva opcija zavisi od toga da li će naš najbolji vaterpolo strelac svih vremena i dalje davati golove za račun novog kluba, a druga je podrazumevani rizik političkog posla.
Za početak u čeljusti te ajkule Šapić je bacio svoj pokret SPAS što baš i nije korektno spram stranačkih drugova – moguće da će tu i tamo neko od njih dobiti neku sinekuricu, ali tu žrtvu će najbolje naplatiti isključivo Šapić. SPAS- a više neće biti (inače nam ga nema), ali će on sam isplivati na pozornicu kao jedan od ključnih igrača u naprednjačkom dresu.
Dakle, Šapić je odlučio da 1945. ide u partizane sa procenom da će i ova partizanština trajati dovoljno dugo da uz one sportske na zid okači i neki značajni politički trofej.
Što se tiče druge strane, to jest Aleksandra Vučića koji je sa Šapićem, prema obostranom priznanju, krenuo da očijuka prethodnih meseci dok im se stavovi nisu toliko dirljivo približili da je spajanje bila neminovnost, njemu je Šapić adut po više osnova.
Prvo, radi se o još jednom prebegu iz demokratskih redova kojeg će koptirati, jer mu je postao manir da političke protivnike tuče njihovom nekadašnjom vojskom.
Drugo, Vučić je u ozbiljnom deficitu sa relevantnim kadrovima kada je reč o Beogradu ( a, bogami, i inače) da jednostavno, osim samog sebe, tamo nema koga da istakne. Ako se tome doda Vesićev minuli rad i učinak na porastu animoziteta Beograđana spram naprednjaka, pred Vučićem je težak zadatak da to anulira, popuni sve rupe koje je ovaj iza sebe ostavio i tu su mu se Šapićeva leđa učinila dovoljno široka da sve to zakloni kao mogući kandidat za gradonačelnika.
Treće, ovim potezom je pod svoju kapu stavio i Novi Beograd, jednu od najvećih i najbogatijih beogradskih opština, a čoveka koji je njome vladao deceniju iskoristiće za rešavanje sopstvenog gorućeg problema.
Sa stanovišta pragmatične politike win win situacija za dva Aleksandra i komplikovanje života opoziciji koja je možda imala neke šanse da barem na prestoničkim izborima načne Vučićevu vlast.
Sad kada je glasačkom telu Vučić postavio Šapića kao „kukavičko jaje“ taj posao će im biti mnogo teži i negativna kampanja protiv „Nambija Gangule koji je plagirao doktorat i zapošljavao po opštini koristeći rupe u zakonu“ neće biti dovoljna da ga kompromituje i obesmisli.
To su već postala opšta mesta tviteraških viceva a i moćna esenesovska kontrapropagandna mašina je u stanju da to sve potre i Šapića predstavi, u najmanju ruku, kao novog Branka Pešića.
A i sam Šapić je osetio dah tog moćnog vetra u leđa i brzo usvojio princip osione bahatosti – ne možete mi ništa, što je demonstrirao u polemici sa Vukom Jeremićem u „Utisku nedelje“, poručujući kako eto za njega „nepismenog“ i glasaju ljudi, a za Vuka, engleskog đaka neće da glasa niko.
Tako je negde , verovatno nenamerno, istinito definisao i suštinu politike u Srbiji u kojoj će populizam i džiberajski pristup odnositi prevagu, pa sve da su sa druge strane doktoranti Jejla, Kembridža i Oksforda. Jednostavno, ovo je vreme Gangula. Kod njih su i daljinski i dobitni tiketi.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare