Piše Ranko Pivljanin: O, UNS-e!

Osvrnuo se tog dana, predsednik na još jedan ešalon njemu omiljenih neprijatelja koje je krstio tajkunskim medijima i novinarima a evo sada se, umesto njega, na medije koje Vučić tako vidi, doživljava, opisuje i oslovljava, ostrvilo i Udruženje novinara Srbije. Izgleda malo nelogično, u najmanju ruku čudno, da esnafsko udruženje, čiji je zadatak zaštita kolega i borba za njihova prava, nastupa u ulozi neke vrste tužioca i sudije ( umesto da nam, da je sreće, bude „advokat“ i zaštitnik) u slučaju novinara koji rade u okviru Junajted grupe ( Nova S, N1, portal Nova.rs), optužujući ih da „rade pod pritiskom vlasnika“ , da „kriju“ presudu švajcarskog suda u korist predsednika Junajted Grupe Dragana Šolaka a u sporu protiv nekolicine ovdašnjih medija koji su protiv njega vodili i vode bezprizornu kampanju i tako dalje i tako bliže...Da se odmah razumemo. Potpisnik ovih redova nema nameru da brani gospodina Šolaka, još manje da napada esnafsko udruženje i polemiše sa njim ( mada bi se na temu te „institucije“ iz Resavske 28, čiji pečat u novinarskoj legitimaciji nemam još od devedesetih godina – ne samo njihov, nego ni njihovog pandana NUNS-a - imalo šta reći i ne bi bilo prijatno to ni čitati ni slušati), ali oseća profesionalnu potrebu da prozbori neku o profesiji kojoj pripada i njom se bavi više od tri decenije.Naročito u ovom kontekstu, kad se oseća prozvanim kao uposlenik upravo te Junajted grupe koju UNS targetira, izgoneći neku, samo njemu jasnu, pravicu, provlačeći kako sa kolegama radim „pod pritiskom vlasnika“.Uzgred, rizikovaću da uputim na samo jednu činjenicu - bar je tako doživljavam: da Junajted grupa nije napravila portal za koji pišem, ja više, bukvalno, ne bih imao gde da se bavim ovom profesijom, barem ne na način kako to radim trideset godina, kako su me učili profesori na fakultetu i velikani novinarstva od kojih sam „krao“ zanat, kako predviđa upravo Kodeks novinara na koji se UNS poziva i – najbitnije – kako čitaoci to od mene očekuju. Pozivam kolege iz UNS-a da me demantuju i dokažu da ovo što govorim nije istina, upute me na adekvatnu profesionalnu redakciju u kojoj bih mogao da radim na način koji sam opisao i automatski se oslobađam „pritiska tajkuna Šolaka“ pod kojim, kako oni navode, kolege i ja radimo. Očekujem adresu i poziv, a dok ne stigne da ponovimo lekciju iz jula.Dakle, ne postoje tajkunski i netajkunski mediji i novinari.Postoje mediji i novinari i kvazi mediji i kvazi novinari.Postoje novinari na zadatku i novinari sa zadatkom.Postoje novinari koji rade svoj posao i oni koji rade tuđi posao.Postoje poturači mikrofona i čitači napisanih pitanja i oni koji pitaju stvari od interesa za građane.Postoje novinari koji rade za i u ime javnosti i oni koji rade u ime pojedinačnih interesa.Postoje novinari koji rade za platu ( najčešće mizernu) i novinari sa apanažom.Postoje novinari koji pišu i govore po savesti i oni koji misle tuđom glavom i služe.Postoje novinari kojima je istina svetinja i novinari koji se klanjaju ovozemaljskim svecima.Postoje novinari koji za tom istinom tragaju i saopštavaju je, kakva god bila, i novinari koji je kriju, zaobilaze ili je šminkaju.Postoje novinari koji poštuju kodeks novinarstva i novinari koji rade po nekim drugim pravilima koja se najčešće kose sa tim kodeksom.Nema nezavisnih , ali ima objektivnih i neobjektivnih medija i novinara.Dužnost novinara nije da aplaudira i povlađuje vlastima, njihovo poslanje je da uočavaju greške, zloupotrebe, nezakonitosti i mahinacije predstavnika vlasti, da o tome obaveštavaju javnost a od njih traže odgovornost. Ako to ne rade, nemaju svrhu da postoje: o lepotama cveća i rosnih livada mogu pevati pesnici a panagerike vladarima pisati dvorski pisci – uvek ih je bilo i biće.Ne mogu novinari biti miljenici vlasti, a to što kritikuju i propituju vlast nikako ne znači da su neprijatelji i mrzitelji. I nemate vi tapiju za ljubav prema ovoj zemlji, „malo je ova Srbija i naša“, što lepo reče Dragan Bjelogrlić.Naravno, ni ovde, pa ni u svetu gde je ova profesija daleko uvažavanija i na višem nivou, ne postoje savršeni novinari bez ijedne mane, apostoli pisane reči kod kojih je svaka „ka Vladičina“. Ne postoje novinari koji ne greše, koji nekad ne preteraju, kojima pero zna pobeći ispred mozga, koji se umeju polakomiti na sumnjivu ekskluzivu, ali postoje oni koji tih mana bivaju svesni i trude se da ih isprave i spremni su da za omaške snose posledice i oni koje je za sve to baš briga.Postoje oni koji se trude i pokušavaju da se približe idealima istinitog, pravovremenog i objektivnog informisanja i oni koje to ne interesuje i ne obavezuje.Eto. Ako nas već delite, evo kako ta „deoba“ zaista izgleda. I pozivam poštovane kolege da razmisle zašto nemam člansku kartu nijednog udruženja novinara. Nije u pitanju visina članarine.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram