Do juče niko, osim njene familije i mušterija, nije znao za Bojanu Kontić. Bojana je frizerka, jedna od stotine a možda i hiljade njih koji će morati da zatvore salone narednih dana zbog propisanih epidemioloških mera i zbog čega će ostati bez prihoda. Poznatom je učinilo pismo upućeno predsedniku države tim povodom, objavljeno juče na našem portalu, a u kojem je potanko, jasno i bez gneva opisala svoj problem i koje sve nevolje joj je zabrana donela, pitajući šefa države ko će njega da šiša.

Izdvajamo jedan citat: „Osećam se potpuno zaboravljeno i nezaštićeno, a na kraju i prepušteno samoj sebi u zemlji koju volim. Da li zaista treba da zatvorim svoj frizerski salon? To iskreno ne želim. Želim da radim u svom salonu, o kome možda vi i ne razmišljate i ne znate da ja postojim. Od njega hranim svoje dete i sebe i plaćam sve dažbine. I sigurna sam da nisam jedina koja je u ozbiljnom problemu.“

Možda i ne hoteći ali Bojana je ovim rečima locirala mnogo širi problem i veliku armiju ljudi sličnih njoj: nevidljive, zaboravljene, nezaštićene, nepostojeće, prećutane, sklonjene i prepuštene same sebi po raznim drugim osnovama, a ne samo po uskraćivanju njihovog prava na rad.I nije ih samo pandemija i svi eksperimenti sa kriznim merama, vanrednim stanjima i policijskim časovima učinila takvima. Takvim ih je s predumišljajem i planski projektovao beskrupulozni planetarni sistem opšte grabeži,diktat poslovno-političkih elita i favorizovanje njihovog sebičnog interesa koji je individualce sa njihovim potrebama, željama i svrhom pretvorio u bezoblične pojedince i moderne galiote u potpalublju tuđeg broda.

Njima je namenjena uloga veslača u mraku bez da znaju šta se događa na palubi i kuda i za čiji račun plovi brod koji guraju njihovi zaveslaji. Onaj koji počne da postavlja pitanja, ili se pobuni, biva bačen u vodu bez pojasa za spasavanje, a da se onaj koji ga je gurnuo i koji kormilari ne mora brinuti ko će ga zameniti, jer čitava armija novih robova, bez izbora i alternative, čeka da uskoči na njegovo mesto.

Nevidljivi su seljaci sa svojim mukama, nevidljivi su turistički vodiči, nevidljivi su konobari, nevidljivi muzičari, nevidljivi starci po zabačenim selima, nevidljive majke kojima su na rođenju oteta deca, nevidljivi su glumci, nevidljiva je njihova publika, nevidljiva je pravda… Nevidljivi su roditelji kojima niko da objasni kako ih obavezno i besplatno školovanje njihove dece toliko košta.

Nevidljivi su i lekari ufalčovani u skafandere koje komesarskim odlukama prebacuju po kovid bolnicama u kojima skapavaju od umora ili bukvalno umiru od zaraze. Nevidljivi su i pacijenti koji u kovid varijanti postaju brojevi, kao i oni drugi koji su taoci nekih drugih bolesti o kojima se gotovo više i ne govori. Ko njih i gde leči i zna li iko za te ljude koji,da parafraziramo Džonija Štulića, dugi (ili, bogami, sve kraći) put do vječnosti prelaze šutke i u miru?

Da ne bude samo na metafori, evo kako je o njima i o svemu ovome što se dešava progovorio hrvatski zastupnik u Evropskom parlamentu Mislav Kolakušić:

„Verovati da farmaceutska industrija želi zdrave građane je isto kao i verovati da vojna industrija želi mir u svetu. Kao strašna posledica potpuno promašene i pogrešne politike i reakcije na jednu od gotovo svakodnevnih mutacija koronavirusa imamo posledicu da samo u Hrvatskoj nije obavljeno više od 110.000 hitnih hirurških intervencija, pregleda teških hroničnih bolesnika, obolelih od raka i drugih teških bolesti, što je imalo za posledicu nikad veću smrtnost u Republici Hrvatskoj. Takav isti scenario dogodio se i u svim državama Evrope i sveta. S obzirom na svakodnevne koruptivne afere koje se događaju u vezi nabavke PCR testova, medicinskih maski, cepiva i možemo reći da se nalazimo u pandemiji korupcije koja će dovesti do siromaštva ogromnog broja građana Evrope i sveta i neviđenog bogatstva nekoliko pojedinaca na svetu“.

Ko se ovde i na koji način osvrnuo na ovaj problem, je li negde iznet neki podatak, zna li se uopšte kako se i da li se leče ti ljudi, ili su infarkti, moždani udari, kanceri, dijabetesi, bubrežne insuficijencije, mentalne bolesti… stavljeni na stand by i ad akta dok traje korona igranka? Broji li i sabira neko ljude koji su umrli od ovih boljki, koliko ih je u odnosu na kovid preminule, šta kažu statistike? Pod kojim mikroskopom se svi oni mogu videti, na kom skeneru se očitava njihova patnja, koje su to emisije bezbrojnih televizija na kojima se laprda ništa ni o čemu od rane zore do ponoćnih sati.

Da, draga Bojana,u pravu ste. Nezaštićeni ste, zaboravljeni i ne znaju da postojite, osim preko vašeg poreskog broja. Jedino što državi signalizira vaše bivstvovanje jesu uplate obaveza i za vaše zdravlje će se zapitati samo kad priliv prestane. Svejedno, vi ćete, bože zdravlja, ponovo otvoriti svoj salon samo što vam neke mušterije u njega više nikad neće doći. Ostaće zauvek nevidljivi.