Piše Ranko Pivljanin: Da nam živi rijaliti

Primera radi, pronalazač Mitrović bi u Šimanovcima mogao da napravi tehničko-remontni zavod za svoje „fjučer mašine“, a Milomir Marić bi „sigurnu kuću“ onih „happy parova“ mogao da pretvori u biblioteku i tamo donese silne knjige koje poseduje. Da ga, dok dolazi na trenutni posao zabavljača širohih narodnih masa i Vučićevih glasača, podsećaju kako je nekad čitao, a bogami, i ozbiljno pisao. A onda je, prema sopstvenom priznanju, shvatio u kom pravcu stvari idu, odbacio pristojnost kao stare halje, navukao odeždu klovna i sada se smeje i nama i sebi u lice, dovodeći predsednika lično da mu bude predigra „Parova“.Najlakše je osuditi i pljuvati po Mariću, ali oni koji su u stanju malo dublje zađu iza šarenila emisija i programa koje uređuje i vodi, mogu prozreti igru velikog meštra „kontroverznog novinarstva“ . Naime, Marić je na vreme video i shvatio da su stvari nepovratno otišle dođavola, da je svaki napor koji bi za cilj imao normalnost uzaludan i osuđen na propast i onda je odlučio da se i on okuša u datim okolnostima. I kako vidimo, ide mu odlično.Za razliku od Mitrovića koji biznismenski proračunato zgrće novac na prostoti svojih „farmi“ i „zadruga“ i sa visine svojih tehnoloških uzleta smeje se istovremeno i akterima i konzumentima tog odvratnog i skarednog programa koji im je poturio, Marićev motiv, osim famoznih para, bio je i mali sociološki eksperiment. On je u ulozi medijskog opscenara koji televizijskom prostotom nekoliko sati dnevno parira onoj izvornoj skarednosti koja tako često zaluta i u dnevnike i na naslovne strane mejnstrim medijskih kuća hteo i da vidi kakve su mu šanse na tom terenu.Objasnio je to i, prilično tačnom, opaskom da je on samo „pred Srbiju postavio ogledalo“, dodajući:“Mislio sam da možemo da pobedimo kulturom, vaspitanjem, znanjem ali to je očigledno bila nemoguća misija. Onda smo mi upotrebili oprobani recept i rekli – ‘ajde da vidimo čime oni vladaju Srbijom gotovo 30 godina. Mi smo to uradili i ovladili Srbijom.“Naravno, to ne znači da Mariću treba skinuti kapu i odati priznanje ali ga ne treba ni raspeti na neki od TV predajnika, pre nego što se ne prebroje svi oni koji su odbili da logoreišu u njegovoj „Ćirilici“ , izvode striptiz u „Golom životu“ ili bleje u „Parove“ ushićeno prateći kako se razvija ljubavna priča Milojka i Milijane ili koliko decibela može da proizvede onomatopeja Zmaja od Šipova. Bojim se da bi brojke bile poražavajuće.Zato Milomir Marić, pajac za mikrofonom, nije ni metafora našeg posrnuća, ni neka vrsta izvitoperenog modernog Sokrata koji kvari omladinu – bogami i starije, ni odmetnuti medijski bandit koji zloupotrebljava novinarsku profesiju, on je samo svedočanstvo i upečatljiva potvrda da je normalnosti ovde odavno rečeno laku noć i ništa više.Marić i njegov kolega po rijalitiju iz ružičastog medijskog carstva samo su abonenti one slobode o kojoj je govorila članica REM-a Aleksandra Janković, objašnjavajući da bi pomeranje rijaliti sadržaja u sitne sate bio „impresionistički i voluntaristički pristup koji vodi cenzuri“. Onda je poentirala: „Šta je sledeće? Ograničavanje vremena emitovanja vesti jer se u njima povremeno prikazuju scene nasilja“Dakle, one slobode koja pod plaštom svog imena, biva pokriće za jedno sveukupno uništavanje svih vrednosti a rijalitiji su samo vrh ledenog brega temeljnog posrnuća ovog društva.Slobode da spasiš „prajm-tajm“ satnicu rijaliti programa, ali da prećutiš pogibeljnu istinsku cenzuru kojoj svedočimo godinama. Slobode da širokogrudost sopstvene nadležnosti demonstriraš tako što ćeš dopustiti primalne krike, svađe, tuče i kopulacije polusveta u direktnom prenosu. a mudro ćeš se praviti slep i gluv na zamrli društveni dijalog na javnom servisu, očiglednu i besprizornu uzurpaciju elektronskih medija od strane vladajuće partije i njihovog glavnog rijaliti junaka.Rijaliti programi su, dakle, zahvaljujući toj „removskoj“ slobodi da im pusti na volju, i zloupotrebi našeg zajedničkog resursa zvanog nacionalna frekfencija, najvidljiviji pa se na njih odašilju strele moralizatora ili ljudi koji se nad tim iskreno sablažnjavaju, ali oni nisu uzrok već posledica opšteg prostakluka i mentalne nehigijene.Oni nisu doneli poganluk već su iz istog nikli i ustanovili se kao njegova estradno - medijska nadgradnja a REM i slična regulatorna tela samo su njihov kišobran. Jer da ta institucija zaista radi svoj posao, ne bi samo trebalo pomerati „Parove“ i „Farme“ u sitne sate nego bi im se tamo slobodno mogli pridružiti i centralni dnevnici pojedinih televizija. Zato, gospodo iz REM –a, radite šta hoćete ili šta morate, samo, molim vas, nemojte pričati o slobodi i cenzuri. Zaista nemojte.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram