Priča o takozvanom međustranačkom dijalogu u Srbiji pred buduće izbore kojima i rok i način sprovođenja, na kraju i ishod, određuje samo jedan čovek - liči (i ličiće) na situaciju u drumskoj mehani u kojoj siledžija prevrće astale i razbija flaše a uljudno društvo iz ćoška poziva na razum i da se sedne za onaj jedan neprevrnuti sto kako bi se situacija rešila razgovorom. Aleksandar Vučić više nije u stanju da vodi dijalog ni sam sa sobom, on više ne sluša ni sebe, njegov odnos prema građanima, opoziciji, čak i prema mafiji iz sopstvene partije ( koju je takođe upotrebio za sopstveno svevlašće i sve ih odreda prezire ) je jedan predugi, beskonačni monolog, jednosmerni tok misli – ukoliko je uopšte ono što već godinama naokolo priča produkt misaonog procesa, a ne posledica nečeg drugog u njegovoj glavi.