Piše Ranko Pivljanin: Derbi i derbili

I pre nego što objasnim o čemu se radi, da se i navijački legitimišem: "partizanovac" sam od kako znam za sebe i volim taj klub. Dakle, iz jedne od loža je tokom cele utakmice nekoliko njih – i to, na moj užas, sredovečnih ljudi ( dakle, mladost –ludost im nisu mogli biti opravdanje) su na pasja kola vređali "Zvezdinog" golmana Milana Borjana i to na najprimitivniji i najneprimereniji mogući način: izvikujući najskarednije psovke i kletve na račun njegove supruge i dece.Nisam mogao da poverujem da ljudska usta, čak i u stadionskoj atmosferi, mogu izgovarati takve gadosti i vulgarnosti o jednoj ženi ma kakva i čija bila (ako bismo citirali i one najbenignije, zvučale bi odvratno i užasno) u cilju provociranja čuvara mreže i razbijanja njegove koncentracije. Iz moje vizure, a mislim i sa stanovišta svakog normalnog ljudskog stvora, ne postoji navijački cilj koji može opravdati takvu vrstu uzvika i urlika, niti navijačka strast, kolika god i kakva god bila, može biti opravdanje za bestijalno vređanje familije igrača protivničkog kluba.Da užas bude veći, objašnjeno mi je - od strane momaka koji su, što poslom što iz navijačkih razloga, redovni na tribinama - da bi se tako nešto orilo i iz hiljade grla da su, kojim slučajem, ta grla bila na stadionu.Jesam u tom (polu)svetu bio „krme u Teheranu“, jeste da imam druga načela spram navijanja, vrlo je moguće da je moja predstava o bodrenju svog kluba i ulozi navijača primer naivnosti prve vrste ( i verovatno će se većina redovnih posetilaca stadiona na sve ovo samo nasmejati i pomisliti kako otkrivam toplu vodu) ali mi je ono što su mi oči videle i uši čule opet bilo neshvatljivo i neobjašnjivo.Jednostavno, razum je odbijao da prihvati da je tako nešto moguće – pa i beskrupulozni italijanski mafijaši imaju u svom kodeksu „paragraf“ da se žene i deca ne diraju – i da čovek može toliko biti brutalan spram igrača protivničkog kluba, ali pre svega drugog čoveka.Pitao sam se i pitam: ko su ti ljudi? Gde su i u šta stucali pola ljudskog veka, u kakvim su to porodicama rasli i u kakve su se to domove i familije juče vratili sa penom besnih pasa koja im je curila sa krajeva usana? Imaju li oni majke, supruge, sestre, ćerke, decu i kako bi reagovali da na njihov račun neko uzvikuje ono što su oni govorili o supruzi i deci golmana Borjana?Grešna mi duša, pomislim kako bi najbolje bilo da nemaju, jer je grehota da se takvi razmnožavaju i gaze ovom planetom. Gde je, ko i zašto posejao tako otrovno seme mržnje ( jer, nije to bio navijački afekt, bila je to ubilačka mržnja) u njihova srca, kakve frustracije i komplekse oni leče uzvikujući pogrde nekoj ženi čiji je jedini greh to što je udata za golmana protivničkog tima? Idu li na posao, imaju li kolege i koleginice, kako se njima obraćaju? Mogu li oni zaista voleti svoj klub bez strašne mržnje prema suparničkom? Koliko god mi bilo jasno da se ljudski(navijački) mozak na tribinama menja i otpušta kočnice ponašanju, ne ide mi u glavu da je moguće biti toliki „doktor Džekil“ i „mister Hajd“.Naravno, da oni i slični njima nisu reper za celo društvo i sve navijače, ali jesu crvena lampica ozbiljnog socijalnog oboljenja ove zajednice koja, očigledno, gaji, zaliva i podgreva mržnju kao legitiman vid stava i međusobnog opštenja. Nisu oni tu žuč našli na tribinama pa će je tu i ostaviti, oni su je odnekud doneli i sa sobom je nose i raznose.Gledamo ljude u petoj i šestoj deceniji koji se ponašaju kao razularene zveri i onda se pitamo otkud ona deca koja cepaju plakate po izložbama sa kojima se, kao, ne slažu a da, verovatno, nemaju pojma o čemu se tu, zapravo, radi ? Otkud „miše vacići“, „šešelji“ i četvrtasti ćelavci sa bejzbol palicama kao argumentima i ostala slična menažerija koji se slobodno i nekažnjivo baškare po ulicama, tribinama, parlamentima i našim životima? Odgojili smo ih svojim ćutanjem, uzmicanjem, sklanjanjem, kukavičlukom i nespremnošću da se zlu pogleda u oči i da mu se kaže kako mu tu nije mesto.Inače, rezultat fudbalskog derbija bio je nerešen, ali sam se kao ljudsko biće vratio duboko poražen, potresen i sa čvrstim uverenjem da je Bog ovde zaista rekao laku noć a zoru i svitanje suspendovao na duži rok. Ole!