Bio sam juče na večitom derbiju, posle verovatno desetak ili više godina i otići ću na sledeći kad budem imao 140 godina, dakle nikad više. Otišao sam da gledam, kakav takav fudbal, vratio sam se poražen i kao navijač i kao ljudsko biće, sa grčom u stomaku i bolom u duši. Iako imam dovoljno životnih kilometara u nogama i tone iskustva da znam kakav svet dolazi na fudbalska igrališta i šta su sve u stanju da izgovore i urade, opet nisam mogao sebi da dođem od onoga što su mi uši slušale u ložama Partizanovog stadiona, sablasno praznih tribina, nakon čega sam pomislio kako je i najbolje da takve ostanu. Ne samo one, već i tribine ostalih stadiona.