Prvo je celo jutro preko gornjeg dela ekrana išao kajron koji je najavljivao Visokog gosta, zapravio vabio vernu pastvu da se tačno u devet nacrta ispred ekrana ružičaste televizije i odsluša još jednu, ko zna koju po redu, propoved, ovaj put na temu: "Predsednik Vučić o iskušenjima koja čekaju Srbiju, o konstantnim napadima na njega, o tome ko će biti u vlasti ko u opoziciji, kao i o drugim temama..." Gledajući tu impresivnu agendu ona dežurna "vremenka" je ozbiljno razmišljala da napusti studio i ode negde na kafu, jer je bila ubeđena da će čovek saopštiti i vremensku prognozu, pa da ne smeta.
A mene je u kući sačekalo naivno pitanje: – Bože, da li mu mere temperaturu pre ulaska u studio?
– Ne, mere mu samo rejting pre i posle! Visoka temperatura se podrazumeva, ona mu je optimalno radna – odgovorio sam, potpuno ubeđen u osnovanost te tvrdnje.
Aleksandar Vučić odavno više nije čovek ni politike, ni ideologije, ni stranke kojoj je na čelu, ni funkcije koju obnaša – on se pretvorio u lovca na rejting, dugoprugaša u iscrpljujućoj disciplini jurenja istog i opsesivnog „fri klajmbera“ na skliskoj steni popularnosti. Vučić je rejtingu podredio sve, pa i samog sebe i u toj đavoljoj igri prvo je rejting postavio kao prioritet, potom je postao ovisnik o njemu, da bi na kraju završio kao zarobljenik ili talac sopstvenog rejtinga. Sada, sve i da hoće a, naravno, neće, nema nazad: došao je do tačke kada on više ne vlada rejtingom, nego rejting njime i kada rejting nije u njegovoj, već je on u funkciji rejtinga.
Liči to na one fanatike po teretanama koji, po svaku cenu, trujući organizam anabolicima i steroidima, pumpaju mišice do maksimalnih granica dok se na kraju ne pretvore u groteskne nabildovane kreature. I samo nekoliko meseci pauze u iscrpljujućim treninzima i apstinencije u suplementima dovodi do povlačenja mišića na kojima ostaje da visi rastegnuta koža, pa tek onda izgledaju smešno i otužno. Znaju oni to, zato nastavljaju unedogled sa bildovanjem, postajući robovima veštačke muskulature i većina njih su invalidi u najavi, jer kad tad mišići popucaju, kičma otkaže, a jetra plati danak hemiji koju su gutali. Znaju i to, ali žrtvuju zdravlje zarad adekvatnog odraza u velikom ogledalu pred kojim se šepure, premeravajući obim bicepsa i širinu trapeza koji su, obično, štake nedovoljnog samopouzdanja.
Tako i Vučić. Ponedeljkom na „Hepiju“ radi tricepse, utorkom na „Prvoj“ bicepse, sredom na „Javnom servisu“ grudi, četvrtkom na „B92“ leđa, petkom na „Pinku“ zadnju ložu, subotom trkne i i do neke pančevačke televizije za kvadricepse pa u krug, sve ne bi li upotpunio i zaokružio projektovanu sliku idealizovanog sebe koja onda osviće na naslovnim stranama njegovih tabloida kao poster i prototip supermena koga napada i ala i vrana, ali mu ne mogu ništa.
Kada bi neki pasionirani istraživač precizno izmerio njegovu minutažu ( bolje reći „godinažu“) u medijima otkako se dokopao vlasti, pokazalo bi se kako je dobar deo svog vremena i postojanja proveo pred kamerama i pod svetlima studijskih reflektorima gostujući, izjavljujući, objašnjavajući, davajući intervjue, držeći konferencije za štampu, dureći se i svađajući sa stvarnim i izmišljenim protivnicima…Ako bi se na to dodala i beskonačna repriziranja Vučićevih nastupa na ekranima njegovih elektronskih medijskih „gebelsa“ onda bi se slobodno moglo zaključiti kako taj čovek živi za i u televizoru.
Vremenom, međutim, televizija neumitno i surovo troši svog junaka koji počinje da se ponavlja i biva predvidljiv, vergla na prazno, fraze se ofucaju i izgube na propagandnoj snazi, ubedljivost se topi i to postaje zamorno i dosadno za publiku. Večito ista ploča škripi i cijuče na opštim mestima, napumpana aura se oklembesi kao koža na zapuštenom bilderu i neumorni gonič rejtinga polako postaje samo „svakosatno klepetalo“ kako ga je jednom precizno okarakterisao lucidni Božo Koprivica.
Kapiraju to i oni kojima je, prevashodno, namenjena ta medijska hipnoza pa će jedan šumadijski domaćin, nakon što je posvršavao dnevne poslove, sesti ispred televizora na kome gostuje Vučić, uz reči: „A sad da mi Vučko malo ispira mozak“.
Naravno, narkoza je jaka, aplicirana u velikim dozama i sporo popušta, ali popušta. Toga je postao svestan i glavni narkotizer ( ili, pak, njegovi medijski stratezi) pa se ubrzano traži alternativna opcija propagandnog opsenarstva koja bi zahvatila i onaj moderniji deo populacije koji je nesklon sedenju ispred televizora, a zavisan je od društvenih mreža i veb aplikacija.
Otud oni „instagramski“ performansi – poziranje sa lubenicom na terasi dok priždiva božija zvezda, šetnja sa vernom Anom po šljiviku, naoko nonšalantno ispijanje vina, postovanje viceva na sopstveni račun povodom škole koju je upisao… Rob rejtinga se vrhovima prstiju hvata za preostale izbočine, pokušavajući da se predstavi kao običan čovek i jedan od nas, relaksirajući sliku super-heroja i mučenika koji sav teret ovog sveta nosi na svojim plećima. I kad jednog dana potroši sve šarene laže, maske i propagandne štoseve stići će i osveta rejtinga zasnovanog na njima, a pred nama će se ukazati politički lažnjak koji je pokušao da se prošvercuje među državnike i istoriju. A u to društvo se ne kvalifikuje na osnovu ogromne televizijske minutaže i broja datih intervjua.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare