Srbija je velika tajna; Ne zna dan šta noć kuva, niti noć šta zora rađa...
Setio sam se ovih stihova Desanke Maksimović pokušavajući da dokučim bar delić te tajne koji se tiče perspektive ove zemlje i njenog naroda u pogledu opstanka i jednog i drugog. Koordinate za razmišljanje u tom pravcu formirala su dva broja: jedan je pola miliona, drugi milion.
Prvi je poražavajući rezultat popisa koji je pokazao da nas je za pola miliona ( tačnije 495.975) manje nego pre deset godina. Smanjenje broja stanovnika zabeleženo je u svim regionima – i to za oko deset odsto – osim u beogradskom, gde je broj stanovnika povećan za 1,6 odsto. Nekad se govorilo kako ćemo u komunizmu svi živeti u Beogradu. Izgleda da nam je taj komunizam konačno stigao, a savršeno ga je definisao Danijel Dašić, direktor Nacionalne koalicije za decentralizaciju, rečima: „Tarabići su rekli da će u jednom periodu svi Srbi stati pod jednu šljivu. Pošto smo šljivu isekli, svi Srbi će, izgleda, stati ispod spomenika Stefanu Nemanji kod Beograda na vodi.“
Ona druga brojka označava broj nelegalnih objekata koji su za samo godinu dana nikli na teritoriji zemlje koja, očigledno, živi paradoksalnu disproporciju: niču zgrade i kuće, a nestaju ljudi. Za koga se onda grade ti silni kvadrati i ko će spavati pod tim krovovima? Hoće li ova zemlja u bliskoj budućnosti biti groblje praznih kućerina i kondominijuma, jedna velika, napuštena zidina, pustahija betona i čelika u kojoj oni crni panteri više neće biti atrakcija već odomaćene zveri? Gde je koren sistemske greške i pogibeljne strategije koja će, prema nekim proračunima, dovesti do toga da nas za samo trideset godina bude još dva miliona manje?
PROČITAJTE JOŠ
Odgovor je – u nama samima i strašnoj indolenciji spram svih zvona koja decenijama zvone na uzbunu.
U poređenju sa razvijenom Evropom imamo ljude sa gotovo najkraćim životnim vekom i sa najgorom obrazovnom strukturom. U minusu su nam i priraštaj i migracioni saldo: deca se sve manje rađaju, a broj onih koji odlaze iz zemlje daleko prevazilazi broj onih koji u nju stižu. Oni koji odlaze su, već godinama, najbolji i najperspektivniji kadar i vlast im drži širom otvorena vrata, ostaju oni koji su idealni za prekarijat i kao glasačka mašina kojoj se prodaju šarene laže i propagandne smicalice o zlatnom dobu, rastu BDP-ja, plati od hiljadu evra, rudnicima zlata i kalcita, fabrikama električnih automobila…
Populaciona politika se vodi i svodi ili na imbecilne marketinške kampanje – „Nek zakmeči“ – ili na somnobulna snatrenja vladajućeg sveznadara koji natalitet povezuje sa „spratnošću“ zgrada, pričajući kako se najviše dece rađa u zgradama do četiri sprata, pa će se ubuduće po Srbiji projektovati samo takvi stambeni objekti.
Najveći deo subvencija za podsticaj investitorima završava u najrazvijenijim regionima i lokalnim samoupravama, konkretno njih dobijaju kompanije u i oko Beograda i Novog Sada, dok se minorna, procentualno jednocifrena sredstva, odvajaju za nerazvijena područja koja se prazne i ostaju pusta.
O političkim lutanjima i eksperimentima koja će nas tek koštati i perspektive i stabilnosti, da ne govorimo. Dakle, sve što smo mogli da uradimo uradili smo da asfaltiramo put sopstvenog nestanka i pokazali kako nisu samo pojedinci skloni suicidu, već da ta opasna sklonost može da važi i za ceo narod. Ispašće da su Tarabići, ili ko li je već tužno proročanstvo ostavio, omanuli. Na kraju nas neće ostati ni za pod šljivu.
BONUS VIDEO Ranko Pivljanin o novinama kao proizvodu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare