17
Objavio nedavno jedan portal priču o starici koja već dve decenije živi daleko od civilizacije, u drvenoj kućici, bez vode i struje, na nadmorskoj visini od 1.500 metara. Zove se Radica, ima 70 godina, sama seče drva i sama sprema ogrev. Hrani se šumskim plodovima, pečurkama i raznim bobicama, a vodu donosi sa izvora udaljenog nekoliko stotina metara. Niko ne zna zasigurno šta je Radicu oteralo na jedan od obronaka planine Čemerno, ali je izvesno da joj ljudi i tekovine civilizacije ne nedostaju.
Napravila jedna televizija pre neki dan prilog o ženi koja već četiri decenije živi u svojoj kući od pedesetak kvadrata, na svoja dva ara zemlje. Možda nije bila najlepša i najkomfornija, ali bila je dom. Danas je to objekat bez struje i vode, popucalih zidova, podignutih podova, iskrivljenih vrata koja ne mogu da se otvaraju i zatvaraju…
Žena se – gle ironije – zove Slobodanka, a sve je samo ne slobodna, jer živi usred buduće obilaznice oko Beograda i petlje koja niče na pet metara od njene ograde. Od kada je eksproprijacija zemljišta završena, ona nema komšije i nema put, a više nema ni nadu, jer niko, uključujući opštinu, razne inspekcije, zaštitnika građana i predsednika Srbije, nije nadležan za njen problem. Srećom, iz Koridora Srbije kažu da im Slobodanka i njena kuća ne smetaju, pa će ona slobodno moći da nastavi da živi na gradilištu, uz tutnjavu i prašinu koju stvaraju bageri, šleperi, valjkovi i buldožeri. A kad predsednik svečano otvori petlju, moći će danonoćno da uživa u saobraćajnoj buci, kad već insistira na tekovinama civilizacije.
Pojavio se na društvenim mrežama snimak veselih raspevanih radnika koji na Zvezdari duž ulice koja postoji već 60 godina, a koju je sada Grad ili ko-zna-ko prodao investitoru kao njivu treće klase, podižu zid i njime zatvaraju prilaz kućama. U jednoj od tih kuća živi Milka koja otežano hoda čak i sa štapom. Sprema se za operaciju kuka. Ona iz dvorišta ne može peške, jer bi za to morala da preskoči zid, njena ćerka Bojana ne može iz dvorišta autom, jer je dvorište zidom odsečeno od ulice, a Milkina unuka, koja ima Daunov sindrom, plače jer ne zna kako će u školu kad počne školska godina.
Smilovala se Opština na njih tri, porušila deo zida ispred njihove kuće, ostatak zida je ostao, pa se još ne zna sudbina ostalih stanara među kojima je i penzionisani sveštenik. Zove se Ratko, ima 80 godina, zvanje protojerej-stavrofor i stidi se, kaže, što pod stare dane mora da preskače zid samo da bi otišao da kupi hleb i novine. Zatekli su i Milana i Nikolu. Njih dvojica kažu da su u šoku, da su zvali sve nadležne i nenadležne službe, ali nisu daleko odmakli. Policija ne može da se meša, nije to njen posao, radnici „ne znaju za koga rade i ko ih je angažovao“, inspekcije nezainteresovane, investitor prezauzet da bi izašao pred stanare koje je odsekao ne od civilizacije, već od sveta.
Odsečeni smo od sebe i svoje suštine, od potrebe da budemo slobodni, da se odupremo nepravdi, da se suprotstavimo bahatom, da pokažemo zube silnom
Odsečeni smo mi, pokazalo se, od sebe i svoje suštine, od potrebe da budemo slobodni, da se odupremo nepravdi, da se suprotstavimo bahatom, da pokažemo zube silnom koji se krije iza javnog preduzeća, nenadležnih službi, manjka zakona i zvučnih imena. U jurnjavi za civilizacijom, strujom, vodom i WiFi signalom, izgubili smo sebe, pa sad možemo ili da čekamo da nas zazidaju, kao što reče Milan iz Glamočke, da se predamo kao Slobodanka sa obilaznice, da bežimo u divljinu kao Radica sa planine Čemerno ili da počnemo da se uspravljamo i da rušimo zidove.
Možda se može bez struje i vode, ali kičma nam ipak treba.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
