19
Postoji ona čuvena apokrifna pričica o Vinstonu Čerčilu s početka Drugog svetskog rata kad on tobože odbija da smanji budžetsko izdvajanje za kulturu u korist vojske i Ministarstva odbrane jer, eto, "ako ne čuvamo (svoju) kulturu, šta uopšte branimo"? Kažem, ni u jednoj pouzdanoj biografiji Čerčilovoj nema ove priče, ni u jednom zapisniku britanske Vlade nema ovakvog dijaloga, ali i to što se ovakva maštarija toliko često citira i parafrazira je više nego indikativno.
Od tada, a prošlo je, evo, već i više od godinu dana, virus Covid-19 presudno utiče na društveni život u celoj Evropa, pa i svetu, postavlja se pitanje na koji način je moguće voditi što je moguće odgovorniju politiku javnog zdravlja, a da se ne nanese nenadoknadiva šteta ekonomiji, a zatim i kulturi.
Srbija tu, dakle, nije izuzetak, ali ima zasigurno neke specifičnosti. Ako pokušamo pregledno-impresionistički da razmotrimo kako je pandemija uticala na različite oblasti kulture, lako ćemo notirati da je najveće negativne posledice imala muzička umetnost, a naročito izvođači iz svih sfera popularne muzike. Naime, otkad je internet za stotinu i osamdeset stepeni promenio paradigmu distribucije pesama i albuma, muzičari su ekonomski prvenstveno zavisni od svojih javnih nastupa. Iz očiglednih razloga, međutim, upravo su koncerti popularne muzike epidemiološki najrizičniji kulturni događaji te njih u proteklih godinu dana praktično i nema. Otud se u ovoj sferi primećuje i najveća kreativna oseka.
Na sličan način, hendikepirano je i pozorište, ali ipak ne toliko intenzivno. Što se srpske scene tiče, praktično sva srpska profesionalna pozorišta i dalje igraju i premijere i reprize, a i najveći festivali su se održali, makar ponekad i u drastično reduciranoj formi. Svi su svesni da je situacija daleko od normalne, ali, eto, neka produkcija i neki redovan pozorišni život ipak postoje.
Kad je o sedmoj umetnosti reč, a tu uz film pridodajemo i sve popularniji i relevantniji sektor televizijskih serija, situacija je, u odnosu na pozorište, nešto pozitivnija. Zapravo, bioskopi su u sličnom stanju kao i pozorišne dvorane, ali film ipak ne zavisi od direktne („žive“) interakcije glumaca sa publikom. Otud smo svuda u svetu, pa i u Srbiji, svedočili migraciji filmskih festivala na digitalne platforme.
Kad je o produkciji reč, ne vidi se neki preteran pad, mada je verovatno prerano za neke srednjeročne zaključke. Naročito to važi za televizijske serije. Neposredno pre početka pandemije, u medijima se već ustalila fraza o „zlatnom dobu“ TV-serijske proizvodnje i tu nije došlo ni do kakvog apokaliptičnog pada. Kao i kad je o filmu reč, ako bi ova situacija potrajala, pitanje je, međutim, da li bi i posledice bile ozbiljnije.
U određenom smislu, književnost na prvi pogled izgleda najmanje pogođena pandemijskom krizom. Ima više razloga za to. Naše kolektivno iskustvo koje u poslednjih trideset godina obuhvata ratove, sankcije i bombardovanja, uči nas da se u kriznim situacijama interes za književnost povećava: i kad je reč o pokušajima stvaranja i kad je reč o potrebi za čitanjem. Na jednom nivou, ako je suditi po broju knjiga koje se prijavljuju za pojedine književne nagrade, a donekle i po tematici, slična stvar se dešava i u vreme pandemije. Odmaknemo li se od impresionizma prema statistici, vidimo da najveće izdavačke kuće ne smanjuju broj naslova koje objavljuju, kao ni tiraže. S druge strane, i za pisce poslednjih godina, makar ne i koliko za muzičare, egzistencija u određenoj meri zavisi od promocija, književnih večeri i festivala, kojih ili uopšte nema ili im je broj drastično smanjen. Stoga je uticaj pandemije na književno stvaranje takođe signifikantan, mada se u medijima često navode i autopoetički iskazi pisaca kojima su novonastali životni uslovi navodno olakšali rad na ranije započetim rukopisima.
Valjalo bi, naravno, prokomentarisati i situaciju kod slikarstva, fotografije, plesa, stripa i još nekih umetnosti, ali neki zaključci se mogu izvesti i analoški. U svakom slučaju, za umetnike i sada, kao i uvek, važi ona džondonovska paradigma da oni unutar svoje zajednice nipošto nisu ostrvo, odnosno da se opšta situacija na njih itekako odražava. Ono po čemu se sve ovo za njih razlikuje je slično reakciji na najrazličitije nevolje koja se razlikuje kod umetnika u odnosu na „obične ljude“: prvi, naime, i u ovome mogu prepoznati zahvalnu temu za svoje stvaralaštvo.
I tu dolazimo do drugog dela kompleksa koji bismo mogli nazvati „korona i kultura“. Kad je reč o tematizovanju korone u umetničkim delima, često se potencira pitanje potrebe za vremenskom distancom. To je u ovom slučaju možda i potrebnije, pošto je i sama pandemija u ovom obliku ponešto novo iskustvo iz perspektive čovečanstva. Mnoge umetnike to, naravno, ne obeshrabruje. Globalno gledano, ima već i filmova i televizijskih serija i pozorišnih predstava i knjiga sa najmanjim zajedničkim sadržiocem Covid-19. Kad je o Srbiji reč, najveću medijsku pažnju je privukla pozorišna predstava grupe autora „Lounli Plenet“, ali to nipošto nije jedini primer promptne umetničke reakcije na situaciju u kojoj smo se svi našli. Kako vreme bude prolazilo, odnosno kako se budemo, kako svi priželjkujemo, vraćali u neku normalu, sve će nam važnije biti umetničke obrade ovog velikog zajedničkog iskustva. Iz perspektive zajednice to i jeste jedna od ključnih funkcija umetnosti: da nam da perspektivu kolektivne interpretacije zajedničkog iskustva.
