Diskriminacija nije "skupa" reč u Srbiji. Čak se ni u političkim sukobima "diskriminator", ne koristi kao uvreda, nego se mlati fašizmom. Izgleda da su neka istraživanja javnog mnjenja pokazala da se ljudi neće mnogo potresti ako im je komšija neko diskriminatorno stvorenje. I to je baš tužno. Prepoznavanje, osuđivanje i suzbijanje diskriminacije neke su od najvažnijih tekovina razvijenih sredina, ma koliko se Balkan pravio da je priča o tome neki elitizam.
„Rasizam“ jeste skupa reč. Asocira nas na Hitlera. S tim se ne zeza. Često ćemo čuti kako „Srbi nisu rasisti“. Malo mi se prevrne želudac kad to čujem. Da smo ikad hteli da se bavimo diskriminacijom, znali bismo da rasizam ne znači uvek nasilje i uvrede. Nije samo pucanje na „crne dečake“ rasizam, već i tretiranje „slatkog crnog deteta“ poput atrakcije. Rasizam je i ismevanje načina na koji govori „kineska“ prodavačica. Rasna diskriminacija je i kad nekome ko ima „nesvakidašnje ime“ kažete da „je vama to baš super“.
Po definiciji, diskriminacija je postavljanje u podređen položaj ljudi koji imaju neke iste ili slične odlike kao što su pol, boja kože, veroispovest, nacionalnost, seksualno opredeljenje… Po svim zakonima logike, ali i etike, to su osobine koje ne bi ni za koga smele da budu otežavajuća okolnost. Ipak, jesu, pa diskriminacija kao posledicu ima nejednako tretiranje i isključivanje pojedinaca, ali i truljenje društva. Više od 70 odsto ljudi trpi neki vid ponižavanja ovog tipa. Skroz su zaštićeni samo oni bogati, moćni, koji su odgovarajućeg pola, „boje“, seksualne orijentacije i svega ostalog.
Sivih zona je mnogo zato što se „proklizavanja iz najbolje namere“ ne osuđuju, već prećutno gaje. Reći nekome: „Skroz odobravam to što si gej“, je homofobna izjava iz najbolje namere, na primer. Tu jedini odgovor treba da bude: „Ko si ti da odobravaš nečiju seksualnu orijentaciju? Da li ti tražiš odobrenje za svoju?“
Okretanje glave pred diskriminacijom je takođe licemerje. Oni koji ne čine ništa da nasilje spreče tako što ga ignorišu, uvek saučestvuju u nasilju. Ljudi sa svešću o jednakosti i pravima na izbor svih ljudskih bića, neće produbljivati problem vicevima ili groznim opaskama, ali se neće ni praviti slepi pred činjenicom da su rođeni povlašćeniji nego neki drugi. To što smo ideju o superiornosti dobili rođenjem u dubuko diskriminatornom okruženju, ne znači da treba da je gajimo. Zato postoji obrazovanje.
„Ne znam šta se bune žene“. „Svi oni hoće isto“. „LGBT osobe samo uzimaju pare na marketing, a ništa im ne fali“. „Rasizam više ne postoji“…. Ovo su sve vrlo diskriminatorne i opasne izjave, preko kojih u javnosti olako prelazimo. Da smo socijalno edukovano društvo češće bismo primećivali i osiđivali diskriminaciju u pošalicama, TV debatama i u svakodnevnom životu.
Nekad je bolno priznati da ove stvari rade i nama dragi ljudi, ili ljudi koje u javnom životu poštujemo. Ipak, neophodno je. Za homofobne, mizogine ili rasističke izjave, makar i iz „najbolje namere“, humora kao dežurnog alibija za mnoga zla ili iz nekog trećeg razloga, prosto nema prostora u osvešćenom okruženju. Ljudi koji su kroz razvoj prevazišli potrebu da druge gledaju sa visine znaju bolje od toga.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar