Šta mislite o poslodavcima koji platu radnika tretiraju kao milostinju, a ne obavezu? Ili o očevima koji tako tretiraju alimentaciju za dete? Generalno, šta mislite o ljudima koji koriste novac kao polugu za upravljanje drugima?
POGLEDAJTE JOŠ:
Neki bi na ovo sve rekli da je reč o klasičnom ološu, neki bi rekli da su bednici, ali većina bi imala oštar komentar. I ne bi bili u pravu, bar ne do kraja. Ljudi koji rade stvari koje sam navela nisu uvek loši, kompleksaši, ni ludaci, ali jesu nasilnici. Zašto u Srbiji previše nas i dalje ne prepoznaje finansijsko nasilje kao fenomen za sebe, to je zasebna tema.
Svako nasilje ima jedan motiv – uspostavljanje kontrole nad drugim živim bićem. Bilo da govorimo o partnerskom, seksualnom, porodičnom, fizičkom, psihološkom, ili u ovom slučaju finansijskom nasilju, uzrok je uvek potreba za kontrolom, kroz zloupotrebu nekog vida nadmoći. Za nasilnike novac je i te kako koristan, iako perfidan alat.
Ograničavanje ili uslovaljavanje pristupa zarađenom novcu, zaduživanje u tuđe ime, uskraćivanje ili uslovljavanje u davanju alimentacije, zloupotreba sredstava neophodnih za život zarad dovođenja osobe u robovlasnički položaj… Sve ovo je u teoriji odavno prepoznato kao finansijsko nasilje. U praksi, ono se dešava u porodicama kad nasilnici nastoje da zloupotrebe (i) novac kako bi uspostavljali kontrolu nad žrtvom koju zadužuju bez pitanja, ili primoravaju na posluštnost kako deci ne bi uskratili nešto važno.
Iako svi znaju da finansijsko uslovljavanje postoji i da je grozno, previše ga ljudi i dalje priznaje samo kao koncept. Kada u praksi treba prepoznati nasilničko ponašanje, radije će okriviti žrtvu „što uzima pare“, nego se odvažiti da nasilnika nazovu pravim imenom. Napredak društva uvek zapne u tim „malim trenucima prakse“. Ako Ti na kraju dana nećeš da kažeš da je on NASILNIK, sve zauvek ostaje na nivou koncepta. Možda on nikad nije fizički udario ženu. Možda ste do juče pili piće zajedno. Sve to trebalo bi da bude manje važno u trenutku kad posumnjamo na bilo koji vid nasilnog kontrolisanja u svom okruženju. Jedini pravi otpor nasilju je onaj koji pokažemo kad stanemo uz konkretnu žrtvu, nasuprot konkretnog nasilnika. Sve ostalo je licemerje.
POGLEDAJTE JOŠ:
Živimo u društvu u kom i dalje ne postoji potpuno razumevanje da nasilje nije samo zloupotreba fizičke sile. Ono, dakle, ne ostavlja uvek modrice, ali je uvek zloupotreba neke sile.
U praksi, odbrana od finansijskog nasilja izgleda tako što preuzmete kontrolu nad svojim finansijama. To dosta može da olakša okruženje koje shvata da niko nema pravo da vam, na primer, ispira mozak oko toga kako ćete trošiti svoj novac, niti da svoje finansijske obaveze prema vama predstavlja kao milostinju. Još važnije, čak i kada vam neko finansijski pomaže na čisto dobrovljnoj bazi, taj čin mu opet ne daje za pravo da vas maltretira niti kontroliše. Zapravo, nikome ništa ne daje pravo da vas maltretira i kontroliše.
Meni je fascinantno kako u Srbiji još uvek nije zaživeo termin finansijskog nasilja, jer je svuda oko nas. Loši menadžeri koriste platu kao materijal za ucenu radnika. Kada bismo takvo ponašanje oštrije zakonski sankcionisali, verovatno bi ga manje bilo. Ovako, deluje kao da ne znamo da je nečija plata nadoknada za ispunjene obaveze iz ugovora o radu, a ne daljinski upravljač za duše mobingovanih zaposlenih, ma šta nasilni menadžeri mislili.
Finansijski nasilnici po firmama se ne razlikuju mnogo od predsednika države, koji često koristi novac kao šargarepu na štapu za kontrolu „naroda“. Princip je isti, bilo da smanjuje penzije, frlja se povišicama plate, deli finansijsku pomoć ili manifestuje pasivnu agresiju prema svima koji žele da odu na letovanje od svog novca u svom životu.
Možda ne umemo svi da prepoznamo svaki vid nasilja, ali svi znamo kada nam je jako neprijatno. Činjenica da ima toliko vidova nasilja koje još uvek ne imenujemo ne znači da smo zatucani, ali može da znači da smo predugo žrtve. Kad se zloupotreba moći hronično ne kažnjava, društvo se pretvori u zverinjak. Novac je, između ostalog, idealno igralište za istrčavanje najgorih nasilničkih poriva.
Kako se odbraniti od tolikog zla?
Za početak, možemo da prestanemo da ulepšavamo stvarnost, tako što ćemo da priznamo da sve što deluje kao nasilje obično to i jeste. A ako je već tako, onda nemamo prostora ni za „ali“, ni za „ne tiče me se“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare