Da postoji konkurs za kratku horor priču, moja bi bila: „Napipala sam kvržicu i živim u Srbiji“. Konstrakta je prošle godine podigla prašinu rečima „Nemam knjižicu“ i pričom o tome kako umetnice u Srbiji ne mogu sebi da priušte da se razbole, jer nemaju pravo na državno osiguranje. Ja imam knjižicu, ali s njom mogu samo da se slikam.
Kada sam sam pokušala da zakažem pregled ultrazvukom u Domu zdravlja, pre dve nedelje ako se ne varam, dobila sam termin za 30. mart i to je živo čudo što sam ga uopšte dobila. S iskustvom u našem državnom zdravstvenom sistemu termin ne znači mnogo. Može da znači da ću čekati satima, može da znači da će me lekar otkačiti kad konačno dođem na red, da će mi reći da imam neko tragično stanje koje će drugi lekar ismejati, a može i reći da „to što imam nije ništa“, pa da se posle ispostavi da od toga umrem. Može da se desi da mi „nešto nađu“, ali da mi ne daju termin za lečenje toga nečega dok to nešto ne postane neizlečivo. Može da se desi da me leče pogrešno. Može da se desi da me leče regularno, ali da me zaraze greškom nečim mnogo gorim. Sve može da se desi!
Imamo državno zdravstvo koje može da kasni, uskraćuje usluge ili daje skroz štetne usluge bez ikakvih posledica, ali u jednoj stvari nikad ne greši – doprinose naplaćuje bez greške, kao što bez greške priča da je besplatno. Ako su kašnjenja u plaćanju doprinosa izazvana bolešću, koju oni kasne da nam izleče – koga briga?
Ako pričamo o hrabrosti, najveća mi hrabrost treba kad moram da idem kod državnog lekara. Ne postoji ništa gore od iživljavanja sa pozicije moći prema nekome kome je loše, ili prema nekome ko strepi za život i zdravlje nekoga koga voli, deteta, majke, muža… A tada su najsuroviji. Teraju te da čekaš, obraćaju ti se bez poštovanja i, što je najgore, sa nekim sadističkim zadovoljstvom te drže u neizvesnosti, što je moja zamisao pakla na zemlji. Kao da bolest nije dovoljno neizvesna, naš zdravstveni sistem to pojačava do tačke pucanja. Čekaš u hodnicima. Čekaš na lek mesecima. Uzimaš terapije, a da ne znaš šta ti rade. Deru se na tebe ako postaviš pitanje.
I da, ima časnih lekara. Svuda ima časnih ljudi, ali u našem zdravstvu oni odavno nisu slika i prilika sistema. Kad ideš kod lekara sa zdravstvenom knjižicom, očekuješ najgore. Zato tražiš vezu, skupljaš pare za mito i pronalaziš alternative, pa i slušaš o narodnim lekovima prevaranata sa interneta. Ljudi danas rade sve da pakao našeg zdravstva izbegnu, zato se truju i umiru dajući pare šarlatanima koji im prodaju bajke po mrežama, ali im se obraćaju s poštovanjem i pružaju im (lažnu) nadu.
„Zdravstveno osiguranje“ je zato besmislen naziv, jer odavno ne garantuje nikakvu sigurnost. Ministarka Danica Grujičić se pokazala kao kreativna u besmislicama. Možda može da smisli nešto prigodnije, na primer „doprinos za zdravstvenu neizvesnost“, da makar znamo šta plaćamo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare