Pre petnaestak godina, nikad neću zaboraviti tu scenu, vozila sam se kroz Solun u vreme izborne kampanje.
Ceo grad bio je u bilbordima, od kojih je najupadljiviji bio sa slikom nekog sredovečnog čoveka u golub plavom odelu, sa činovničkom kravatom i predimenzioniranim crvenim bokserskim rukavicama. Ruke je držao u nekom nespretnom gardu, a iznad njih je bila nekakva motivaciona politička parola. Sećam se da sam tada pomislila:
„Bože kako su ovi ljudi neozbiljni“. Blamirali su se i naši političari, naravno, ali sam ipak imala neko saosećanje prema građanima Soluna koji moraju svakodnevno da prolaze pored tih bilborda koji su ispod svakog intelektualnog nivoa. Znala sam da ih je blam od turista, i mene bi bilo sramota.
Onda sam juče prošetala Bulevarom kralja Aleksandra po prelepom vremenu i videla uživo ono što sam već znala da je svuda. Ceo potez ograde gradilišta, ko zna kog po redu, izlepljen je plakatima na kojima su glave Milice Đurđević Stamenkovski, Boška Obradovića, Miloša Jovanovića i Aljbina Kurtija u zatvorskoj prugastoj pidžami, kojima je u fotošopu na glavu stavljena tradicionalna albanska kapa keče, sa grbom crnog orla. Tu je i slika pasoša. Gledala sam tu ogradu. Gledala sam silne neke strance koji tuda prolaze…
PROČITAJTE JOŠ:
Šta li ti ljudi misle o nama kao narodu kad imamo takve plakate? Ne verujem da mogu da zamisle da je posredi ozbiljno targetiranje. Da sam strankinja koja je prvi put u Srbiji, da ne poznajem našu političku klimu, pre bih pomislila da su plakati reklama za neki besmisleni sitkom, nego da je u pitanju politička diskreditacija. Pogubljeni smo. Bulevar koji nosi ime po ubijenom kralju oblepljujemo pozivima na linč koji izgledaju kao vic.
U društvu u kom su tenzije svakodnevna stvar, stalno gasimo požare. Znamo kako su se neke hajke i poternice završavale, pa uglavnom znamo i kako moramo da reagujemo na svaku sledeću da se ne bi ponovilo. U konstantnoj strepnji ni ne primećujemo koliko se kulturološki srozavamo. Sama činjenica da jedna hajka koja tako izgleda nije ismejana i da može da prođe, najbolji je simptom našeg srozavanja. Danas su i poternice banalni strip. Toliko su nam se srozali kriterijumi ozbiljnosti, kredibiliteta i zdravog razuma da nema potrebe za udubljivanjem, čak ni u cilju produbljivanja najtežih podela u društvu.
Zašto bi se cimali kad narod tamani sve što će nahraniti mržnju, bes i osećaj nagomilanog nezadovoljstva? Kad smo došli do tog nivoa na kom prolazi sve, nemaju razloga ni da ne sprovode takve kampanje zbog kojih su ljudima glave u torbi. Imali smo poternice i ranije, odvodile su nas u propast, neke ljude i u grob, ali mi se ipak čini da smo dotakli novo dno i da idemo ka tome da više ništa neće moći da nas iznenadi, šokira, a ni da nas postidi. Ako se ne uozbiljimo pod hitno, svi ćemo biti ozbiljno ugroženi i niko to neće shvatati ozbiljno.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar