Većina meni dragih ljudi koji se rasuše po svetu nije lane dolazila u otadžbinu. Neki me povremeno upitaju, kako se živi aludirajući na „zlatno doba“ i „najveći privredni rast u Evropi“. Odgovaram da je isto kao i pre, mada ponekome kažem da vlast živi bolje, a raja isto ili lošije.
Juče sam, međutim, primetio da moje ocene pokušava da podrije gospođica Brnabić, što mi se nimalo nije dopalo. Prijatelj iz Kanade me pita da li sam video premijerkinu priču o 100 dana Vlade. Rekoh da jesam. „Pa njene ocene su malo drugačije od tvojih“, zapljusnu me njegova konstatcija od preko bare. Na kraju smo se složili da ona brani „svoj rad“ i svoju fotelju, a da ja, kao i većina, na sopstvenoj koži osećam njeno „umeće“.
Ne budem lenj pa posle razgovora pošaljem prijatelju tri linka za tri teksta iz dnevnih novina u kojima država Srbija (valjda) još ima vlasnički udeo. Kao tri male dopune izveštaja gospođice Brnabić. Evo tih priča u skraćenoj veriziji.
Prva ima međunarodni karakter. Na gradnji državnih stanova za srpske snage bezbednosti u Kraljevu učestvuje i grupa radnika iz Turske, njih šesdesetak. Obećana im je plata od 800 do 1.200 evra. Obećana, ali nije isplaćena sem prve. I šta će nesrećni radnici, pobunili se traže svoje, da se vrate kući.
U potrazi za svojim novcem svaki dan idu peške iz Mataruške Banje, gde su smešteni, do gradilišta u Kraljevu, ali para nema. Firma za koju rade – „Kej“ iz Valjeva ih upućuje na niški „Global inženjering“ preko koga su i došli u Srbiju. Global opet prebacuje odgovornost na Vladu Srbije, tvrde da ni njima Vlada nije uplatila. Vlada ćuti, i tako ukrug.
Ume Srbija da se obruka, samo joj treba pružiti priliku. Ova sramota stigla je i do turske ambasade koja je izigranim ljudima doturila hranu. A stigla je i do turskih medija. Možete zamisliti kako mediji izveštavaju o ovakvim prevarama.
Ne bih da širim priču, postaraće se već vlast da ovakvih slučajeva bude još, da se održi kontinuitet. Samo ću da podsetim da su i prošle godine u Kraljevu štrajkovali glađu prevareni radnici pristigli iz Indije da rade na srpskim državnim projektima. A „lep“ glas daleko se čuje…
Druga priča tiče se samo nas. Reporter poludržavnih novina nas obaveštava da se na pančevačkim grobljima hrane pojedinci pa i poneka porodica. Čekaju da posetioci ostave ponešta za dušu pokojnika. To je njihova narodna kuhinja.
Ima takvih slučajeva i u drugim mestima po Srbiji, a ima prosjaka i sirotinje po čitavom svetu. I nijedna vlast ne voli da se hvali siromaštvom. Podaci o tome se prećutkuju. Nismo nikada od gospođice Brnabić čuli da u Srbiji oko pola miliona ljudi živi ispod linije apsolutnog siromaštva.
Niti da je među tih pola miliona oko 100.000 dece. Što će reći da ta deca nemaju siguran ni jedan obrok dnevno. I šta vlast čini da tih sto hiljada mališana izvede iz bede? Neće Ana o tome, bolje je da izbaciš parolu kako Srbija ima „nezapamćene rezultate u istoriji“.
Treća priča govori koliko je država navalila na naše novčanike. Opet naslov iz poludržavnih novina: „Zašto je evrodizel najskuplji u Srbiji“? E, na takva pitanja premijerka ne nudi odgovor. Niti se cena goriva nje tiče, vozi je službeni auto, ne sipa gorivo u traktor, ne živi od prosečne plate. I što bi se onda ona mešala u nešto što se nje ni u snovima ne dotiče. A kome je gorivo skupo ne mora ni da ga kupuje.
To sam odaslao mom prijatelju pa nek vidi kako nam je.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare