Piše Luna Lu: Šta ostaje?

Kao predigra ovogodišnjem 60. izdanju pod nazivom "Šta ostaje?" dogodio se performans "Obrok". Dobila sam poziv da budem jedna od dvesta zvanica ispred Kulturnog centra Beograda. Raspoređeni smo za nekoliko dugih stolova gde je čekalo vino, odlična berba iz 2017., bokali vode i hlebovi. Ispostaviće se specijalni - sa porukom.

*

Usledila je topla supa. Potom salata. A onda povrće iz jesenje ponude. Poenta je bila da okupljeni gosti, radnici u kulturi i za kulturu, razmene sopstvena iskustva i da se porazgovara o unapred utvrđenim temama koje su bile postavljene kao dodatak stolnjaku. Neka pitanja su bila skrivena u vekni kao u česnici - dukat.

*

Autori ove instalacije umetnički tandem Lusi i Horhe Orta izvode svoju zamisao već godinama po raznim gradovima. Pozivaju na zakusku i otvoreni razgovor o problemima sa kojima se suočavaju umetnici u različitim zajednicima na raznim geografskim područjima. Pozivu se odazvao britanski ambasador u Beogradu gospodin Edvard Ferguson. Od domaćih političara tu je bio Dobrica Veselinović.

*

Sedela sam prekoputa gošće iz Hrvatske koja je jako brinula o korupciji koja je prisutna u muzejima po Zagrebu. Pokušavali smo da je oraspoložimo i najviše smo oko toga pričali u delu stola gde sam sedela. Želela sam da priđem Darki Radosavljević, jednoj od ključnih figura domaće nezavisne umetničke scene. Darka i njen "Remont" su samo nekoliko dana pre "Obroka" objavili oproštajno pismo, rekavši da više nemaju snage da se bore i da se gase. Iscrpljena su sva sredstva preživljavanja - ne postoje više njima dostupni resursi te nastupa jedno jedino "zbogom".

*

Tokom "peformansa" mislila sam o tome šta bih joj rekla - šta se uopšte kaže takvim povodom - možda žao mi je, možda razumem i saosećam, svakako - hvala za sve.

Kao posle svakog obroka posebno ovog koji teško pada na emotivni aparat valja šetati.

*

Ušunjala sam se među prolaznike Knezom. Pune bašte. U izlozima sniženja takozvana "mid- season".

Promenada na kojoj neko baulja, a neko čarlija.

Desingericina "Rendalicca" čuje se iz zvučnika. Snimaju tinejdžeri neki prank za Tik Tok.

Život nastavlja svojim tokom, baš sve briga za kulturnu politiku i što je nema i Tantalove muke umetnika i umetničke scene.

*

U nastavku šetnje, pre nego što ću se spustiti u Mordor Zelenog venca - razmišljam intenzivno o retoričkom pitanju postavljeno Elonu Masku na temu "Šta je ono što veštačka inteligencija neće moći, a ljudi će jedini umeti". Ta duga pauza koja je usledila pre nego što će progovoriti je sama za sebe odgovor. Tačno se može osetiti dubina u koju je morao da zaroni da bi našao prave reči koje će upakovati u svoj južno-afrički akcent, veoma svestan da mora biti pažljiv i ne okine paniku kod gledalaca.

*

U zavisnosti od toga da li će AI biti skupina filantropa ili pak mizantropa tj. da li će nam pomagati ili odmagati - sve zavisi. Nije bio konkretan.

Ono što je sigurno jeste da šah više ne pripada nama, bolji su u tome. Sada već od strane ljudi - nepobedivi. Dakle, mislim se, ostaje nam "Čoveče, ne ljuti se". Jer to koliko može neko da bude neodoljiv i šarmantan dok duva u kockicu moleći za šesticu ili keca da uđe u kućicu - to robot neće moći.

*

U šetnji psa došla sam do još jednog zaključka - neće moći ni da šiša, ni njega ni druge vrste, neće moći ništa sa psima, a tek se mačke neće dati. Uopšte sve te taktilne stvari kao kada te neko uhvati za ruke, protrese i kaže ljudski "Teško je, zbunjujuće, ali će dobro pobediti." Ili na primer da ti razveže čvorić na omiljenom zlatnom lančiću ili da te pokrije u sred noći, pomazi po glavi iz čiste ljubavi - čuva te dok sanjaš.

Nastavite niz - svaki dan osmisliti po jednu potencijalnu pobedu ljudi nad mašinama - to neka postane nova dnevna rutina ovog oktobra 2k24.