Piše Luna Lu: Slovoslaganje, nasušno

Pisanje je mnogo čudna rabota.

A tek pisanje kao posao je jedna od najuvrnutijih stvari koja može da te izabere u ovozemaljskoj avanturi zvanoj život.

Postoje zanimanja i pozivi.

Za jedne se školuješ i greješ stolicu, a drugi te ganjaju i ne daju ti mira doživotno, ma koliko im se odupirao.

To je onaj pesnikov - "Poziv koji menja sve".

*

Kada sam mojima kao mala saopštila "udarnu vest" ili ti "epifaniju" kako bih kada porastem - pisala - mama me je hladna kao špricer - upitala:

"To je zaista predivno, a od čega ćeš da živiš?"

Truman Kapote je genijalno zaključio -

"Neko piše, a neko tipka po tastaturi".

I, zaista, tipkača i pisaca ima u svakom trenutku dovoljno na Zemlji.

Često, jedni se (o)bogate, a drugi završe gladni u obaveznoj lektiri.

*

Pisanje može biti vrhunska umetnost, ali i zanat.

Ima anonimnih majstora koji stoje iza reklamnih slogana, ima onih "proslavljenih" tipkača koji logoreju na papiru uz pomoć odličnih urednika izdavačkih kuća pretvaraju u bestselere na listama knjižara. Ima onih koji svojim slovima mogu da vozaju telenovele do apsurda, ima i genijalnih dramskih pisaca, kao i scenarista.

Ima stihoklepaca koji rimuju - "Crko mi punjač za Mek, ode ceo moj štek", a ima i onih koji napišu neki stih koji obeleži važne instance na primer zaljubljivanja i to od generacije bumera do generacije zumera tipa Bajage ili Boba Marlija.

Eto, da se ovom prilikom zadržimo na slovu B.

*

U mom slučaju, sve je počelo u knjigovezačkoj radnji u ulici Carice Milice.

Tata, (baš kao i deda i pradeda) - beše knjigovezac, a to podrazumeva i radnju "slovoslaganja".

Biraš slovo po slovo, razvrstana po malecnim fiokama.

I, sastavljaš reči u rečenice i onda sledi - "zlatotisak".

Diplomski, doktorski, naučni - radovi od kojih će zavisiti mnogo toga u životu "mušterija".

Odgovornost je velika.

Mora da postoji više para očiju da ne dođe do slovne greške u "tisku". A oko se lako navikne na rečenicu koja treba da stoji u nizu, ali da li je i u stvarnosti tako.

Počneš kao šegrt - jer si mala. Pitaju te - šta ovde piše?

Sričeš i za svaku grešku koju otkriješ dobiješ nagradicu.

Oko ti se navikne da traži "svinjariju".

I dan danas, u knjigama koje čitam - tražim - grešku.

A pritom u sopstvenim tekstovima ne vidim da sam zeznula.

Zato je važan lektor.

Baš kao što je meni u mom procesu kada sam uznapredovala do "slovoslagačice" bio važan - šegrt.

To je bio moj brat. Mlađi.

Sada više nema ni brata ni lektora.

Ljudi ne čitaju sa pažnjom. Imaju koncentraciju za prvih par redova - maks.

Šta turiš u naslov i podnaslov masnim boldovanim slovima - to ti je - što ti je.

*

Samo ljubitelji reči žele da se časte, pa "skroluju" do kraja.

I zato specijalno hvala čitaocima, toj divnoj vrsti ljudi svih generacija - moguće izumirućoj, ali ja nas zamišljam kao egzotični deo čovečanstva.

Redovno pišem kolumne od 1994. godine.

U raznim formatima i sa različitim poentama.

I da, ova priča je želela sama od sebe da bude napisana.

Plan je bio da pišem o pesmi "Evrovizije".

O dirljivom spletu okolnosti koji je u finale doveo Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju - neke talentovane klince regiona. Navijam za Teya Doru koja čudno peva o retkom cvetu. Priznajem, morala sam na "gugl" da provalim na kom jeziku i o čemu peva.

Dikcija (joj) je zaista u haosu.

*

Navijam i za bejbi "Lazanju" jer je presladak.

Nemam pojma ni on o čemu peva, ali me tera na ludi ples. Onaj sumanuti kada igraš sam sa sobom u kuhinji i niko ne gleda.

Htela sam da pišem i o "Prisili" novom filmu Sofije Kopole, o tome kako se Elvis zaljubio - ali, ima dana za to. Vikendi u futuru.

Ovim malim ogledom o pisanju želela sam da se zahvalim Veselinu Simonoviću koji me je sa dvadesetak godina u redakciji "Vremena" ohrabrio da pišem kolumne, kao velika.

Ulivao mi je samopozuzdanje da će vremenom slova postajati - karakteri.

Veso, hvala Ti na svemu.

Nedostaješ, rečima - teško opisivo.