Piše Ivan Mrđen: Uz praznični trobroj “Ježa”

Ovo izdanje već godinama jedinog satiričnog lista u Srbiji dvostruko je praznično, jer će se na Tucindan navršiti devet decenija od kako je 5. januara 1935. objavljen prvi broj “Ošišanog ježa”. Nastalog u kafani “Ginić” na kućnom broju 20 u tadašnjoj Poenkarevoj ulici (danas Makedonska), gde je više od šest decenija Dom omladine Beograda.

Devedeseti rođendan će, već po tradiciji, biti proslavljen u pozorištu “Slavija” i meni je zaista žao što ovom svečanom prilikom neću biti među “ježevcima” i poklonicima njihovih bodlji. Uz čestitke za hvale vredan jubilej, preneću nekoliko zapisa mojih prijatelja i istomišljenika, koji već godinama sasvim besplatno pomažu izdavaču Slobodanu Filipoviću (“Grafiprof”) i glavnom i odgovornom uredniku Radivoju Bojičiću da, makar i u tromesečnim dozama, održe tradiciju…

* * *

Legendarni “Lale” nas je ovih dana upitao “dokle će remitenda da se širi na račun tiraža”, uz pomalo pesimističku tvrdnju da “u Srbiji najveći tiraž imaju listovi kiselog kupusa”. “Jež” zaslužuje i veći tiraž i manju remitendu (o prodaji novina, mada ponešto znaju i o kiselom kupusu, pitajte moje drugare Milića Sedlarevića, Milana Subotića i Duleta Vujanića), tim pre što za “Jež” ne važi ono što je lucidno primetila Marija Ranđelović: “Ubi me premlaka reč!”

Zorica Despotov je na istu temu napisala poemu: “Odzvonila su zvona, jek ode do visina. Čija je ovo sramota, što vlada mrtva tišina?” (Za pohvalu je sve veći broj pripadnica lepšeg i nežnijeg pola piše o aktulenim neprilikama u zemlji Srbiji, nimalo nežno a sad da li je i lepo, kako kome…)

Ljubomir Ilić, zadnja pošta Mala Krsna, dodaje: “Poštena inteligencija se transformisala. Sada je pokorna, ponizna i poslušna.” Željko Marković smatra da se to postiže uglavnom tako što “podgrevaju priče da skrenu pažnju sa gorućih problema”.

To, na žalost, važi i za neke satiričare i dobitnike nagrada na konkursima za ovu vrstu književnog stvaralaštva. Njima kao obaveznu lektiru preporučujem da u najnovijem trobroju “Ježa” pročitaju odličnu priču Ljubodraga Stojadinovića “Moja uloga u srpskoj revoluciji”, u kojoj predlaže da, za početak, pokušamo da preobratimo sami sebe.

Uz zaključak: “Uvid u moje preobratno kretanje zatvara se u klaustrofobičnom prostoru kome treba razbiti zidove i otvoriti prozore.”

* * *

“Ježevci” su svoje priloge slali u novembru, pa je sasvim prirodno da su posle udruženog zločinačkog poduhvata ispred železničke stanice u Novom Sadu većinu svojih komentara usmerili ka predsedniku svega ovoga. Za razliku od studentarije koja ga izluđuje onim “tebe nismo ništa pitali, jer to nije tvoj posao”…

“Blagorečivi je ostao bez reči. Tog trenutka još nije bio svestan da je njegova politička karijera ušla u vic, iz koga mu nema povratka. A možda je i to jedno dobro sistemsko rešenje”, vredi poslušati vazda mudrog i odmerenog Nova Tomića.

Što bi rekao, ne slučajno Novosađanin, Ninus Nestorović: “On da nije broj jedan bio bi nula!” Isti lik i delo analizirali su i ovom prilikom gotovo svi “ježevci”, osim jednog koji je zaostao u razvoju pa se još bavi likom i delom Branka Ćopića. Tako Dragoslav Mitrović kaže: “Ja pa ja! Izvolite! Birajte između dva zla.”

A to nije od juče, podseća nas isti autor: “Predsednik ukida liste čekanja. Na naplatnoj rampi Doljevac, na železničkoj stanici u Novom Sadu... Nema više čekanja.”

Perica Jokić je sve lepo objasnio u četiri rečenice pod naslovom “Pravi put”: “Odmah je krenuo u pogrešnom smjeru. Nije htio da cijelim putem razmišlja o mogućoj grešci. Sad kad zna da ide kud ne treba, može da se opusti. Ako negdje usput zaluta, samo može da bude ispravno.” Rajko Micin je to isto sažeo u dve: “Kad ga vidimo kakav je, i čujemo šta priča – krstimo se. Zato on i misli da je Bog!”

* * *

I, šta dalje?! Ljiljana Krstić kaže da smo “videli pravo lice vlasti, ali nikako da joj vidimo leđa”. Dobrivoje Antonić ima dopunu: “Narod koji izabere da živi u diktaturi, nije ni zaslužio demokratiju.”

Zlatomir Aleksić ipak vidi neke promene: “Dugo su se krili iza naroda, a sada od naroda.” Aktuelna zbivanja predvideo je i jedini Nestorović kome treba verovati : “Na ulice su izašli: glumci, profesori, lekari, sportisti, muzičari, inženjeri... Ili kako bi to naš vođa jednom rečju rekao: Ološ!”

Možda se “ježevci” ne bi toliko bavili vođom da ga svi zajedno nemaju na malim ekranima od jutra do sutra. Ili što bi rekao Goran Ivanković: “Lažu da je on neviđeno govno. Svaki dan je na tv ekranima.”

* * *

Zato je u pravu već dva puta citirani NN from NS, čiju “vremensku prognozu” ćemo uskoro moći da proverimo: “Kad medved izađe iz pećine znak je da dolazi proleće. Kad vođa izađe iz televizora da dolazi zora!