“I dalje gajim nadu da bi studenti, intelektualci, kulturni i naučni radnici mogli da posluže kao medijatorski ‘kritički materijal’ da se ustanovi bilo kakav društveni dijalog između krajnosti raspolućene Srbije” – u ovoj izjavi mog prijatelja dr Petra Đukića, i pored mnogo komentara, nekako je neprimećeno prošlo pominjanje studenata kao društvene grupe od koje svaka vlast prilično zazire.
U tri decenije višestranačja u Srbiji, od studenata se očekuje da popune prostor između “sopstvene aktivističke nemoći i nesposobnosti da se razumeju socijalni procesi” većine građana (kako je to ocenio Dragomir Olujić “Oluja”) i jalovih poduhvata tzv. demokratske opozicije, ovekovečenih čuvenim zahtevom “Slobodan Milošević da podnese ostavku, a ako neće – ne mora”.
Njihova brojnost, snaga, mladost, duh i lepota tako se doživljavaju i kao “pretnja, ucena i sila”, na šta osiona i odnarođena vlast jedino reaguje (komentar Vere Ranković). Tokom nesretnih devedesetih, koje nam se upravo ponavljaju i kao farsa i kao tragedija, studenti su nekoliko puta svojim paralelnim akcijama alimentirali nesposobnu, razjedinjenu i bezidejnu opoziciju.
Deveti mart 1991. ne bi bio upamćen kao istorijski datum da već sutradan nisu počeli studentske demonstracije i čuveni mitinzi kod Terazijske česme. Veliki protesti iz zime 1996/97 ne bi bili “drugo lice Srbije”, bez te studentske “kolone”, koja je, ne slučajno, zaustavljena u Kolarčevoj i tamo okupljala mnogo više građana nego šetnje pristalica Koalicije “Zajedno”. I konačna pobeda kako tako ujedinjene opozicije u jesen 2000. izvojevana je uz obilatu pomoć “Otpora”, organizacije koju su predvodili i akciono usmeravali pretežno studenti.
Sve to ima veoma malo veze sa današnjom studentarijom. Disperzija visokoškolskih ustanova, nastava na daljinu i realna zavisnost velikog broja akademaca, što od države (stipendije, domovi, povlastice…), što od roditelja (kod kojih žive i do sredine četvrte decenije), uz doživljaj diplome kao “karte za paljenje iz Srbije” – preselilo je i većinu studenata u amorfnu masu “tviter revolucionara”.
A možda im se ne sviđa ni to ko se sve ovajdio od prethodnih studentskih pobuna!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare