Iz Centra za politike emancipacije, organizacije čija se borba za prava zaposlenih prepoznaje po zahtevu “Plata za život”, ovih dana su se obratili svima koji su potpisali deklaraciju o tome da umesto o minimalnoj, prosečnoj ili ne znam kakvoj statističkoj “zaradi” treba govoriti o plati koja može da pokrije osnovne troškove, donese hranu na sto i omogući obrazovanje, odmor i kulturne sadržaje za čitavu porodicu.
I zamolili za podršku hrabrim radnicama i radnicima fabrike “Falk Ist” iz Knjaževca, koji su početkom juna ove godine otpočeli štrajk, zahtevajući povećanje zarada, naknade za topli obrok i stimulacija, uz jasan plan uprave fabrike kako će zaposlenima obezbediti barem 70 odsto plate za život u narednom periodu. Nakon jedanaest dana štrajk je okončan uspešno, povećanjem zarada od 10 odsto, kao i toplog obroka.
Međutim, fabrika je odbila da plati dnevnice radnicima za dane dok je trajao štrajk, što je, svakako, veliki udarac na budžete ljudi koji ionako rade za premalu minimalnu zaradu. Zbog toga sui z CPE pokrenuli kampanju da se prikupi novac, kojim bi se pokrile makar dve od jedanaest uskraćenih dnevnica.
Štrajk radnica i radnika ove fabrike jedan je od retkih štrajkova u Srbiji koji je imao kao zahtev proširenje postojećih prava, pogotovo u privatnom sektoru, pa još kod “stranih investitora”. “Falk Ist” je, ako niste znali, italijanska kompanija koja proizvodi obuću za najluksuznije modne brendove. Godišnje se u Knjaževcu proizvede oko milion pari obuće, što donosi ogroman profit za kompaniju, dok su radnice i radnici prinuđeni da preživljavaju na sirotinjskim zaradama.
Zaista je poražavajuća činjenica da se za plate zaposlenih koji su uspešno okončali jedanaestodnevni štrajk sad prikuplja novac kao što svakodnevno činimo za lečenje na stotine obolelih ili socijalno ugroženih osoba. Još je žalosnije to što se ističe da je borba knjaževačkih radnica i radnika svojevrstan podvig, jer u zemlji Srbiji gotovo da nema štrajkova, posebno u privatnom sektoru, a naročito kod stranih “investitora”…
Zbog toga sam razmišljao da li da javno prenesem komentar Dragomira Olujića “Oluje”, koji je u dva navrata ispod mojih razmišljanja o karakteru i sudbini protesta “Srbija protiv nasilja” napisao da od svega neće biti vajde, bez angažovanja “radničke klase”:
“Istorija pokazuje da su bez angažovanja radnika i sindikata protesti jalovi (na primer, u ondašnjoj Čehoslovačkoj je ‘plišana revolucija’ trajala jedanaest meseci, sve dok u priču nisu ušli radnici). Takođe, moramo znati da su svi građanski protesti (‘narodne revolucije’) – od Valensine frakcije ‘Solidarnošći’ i Havelove ‘plišane revolucije’, pa do Đinđićeve DOS ‘petooktobarske revolucije’ – uspele tek nakon namamljivanja radnika i sindikata u svoj tabor, ali i da su posle tako izvojevane pobede prvo zajebali radnike, ne samo kresanjem radničkih prava!”
Jedan od najpoznatijih “šezdesetosmaša” i jedan od retkih iskrenih levičara u zemlji Srbiji, smatra da “građanski protesti po definiciji naprosto nemaju perspektivu, nisu delotvorni, jer em nisu politički (no moralistički) postavljeni, em nisu utemeljeni u bitnom procesu (ne samo materijalne) proizvodnje života”:
“Ovi naši konkretni protesti utemeljeni su u posledičnom nasilju, a ne u strukturnom nasilju, koje prvenstveno donosi eksloatacija rada i radnika, te priroda i hegemonija privatne svojine i profita. Zbog toga em nisu valjano artikulisani, bez ciljeva i nosivih vrednosti, em nemaju ono za ‘Dan posle’, em nemaju odgovorno vođstvo… Smatram da opozicija, posebno građanska, ne bi ništa drugačije u/radila nego što radi Vučić, samo bi taj proces nastavila, doduše u rukavicama, ne pesnicama!”
Mnogi će se složiti sa ovakvim “skeniranjem” aktuelnog “majskog prevrata”. Pitanje je, međutim, koliko je realno Olujićevo verovanje u snagu i istorijsku misiju nekakve sve imaginarnije “radničke klase”. S jedne strane su obespravljeni, poniženi i usamljeni, na drugom kraju su potkupljeni, često i ucenjeni, “čuvari svoga posla”, a između – praktično ništa. Sindikati koji uglavnom duvaju u istu tikvu sa vlastima i poslodavcima, nevladine organizacije koje pod firmom borbe za radnička prava uspevaju samo da same sebe održe, političke stranke kojima su puna usta nacionalnih mitova i opštih mesta…
Zato, kako je napisao Olujić, “radnička klasa, kao i uvek u istoriji, mora sve sama”: “Samoorganizovati se, graditi svoj program (i ideologiju), svoju politiku, svoje institucije, svoje organizacije, svoje ciljeve i vrednosti, svoje vođe, svoju praksu… I sve to nezavisno, i sve to protiv i sistema/režima i opozicije, i protiv građana (srednjeklasnih ‘profitera’)… Ko shvati u čemu je ‘problem’, priključiće se, ko ne shvati i dalje će tumarati u mraku ‘povijesne zbiljnosti’ i tražiti alibije za aktivističku nemoć!”
Koliko je to daleko, da baš ne kažem čista utopija, najbolje ilustruje šablonizovani grafit, koji viđam po kraju oko “Cvetkove pijace”, sa porukom: “Radnička klasa ne glasa!”
* * *
Podršku hrabrim Knjaževčanima možete pružiti donacijama na linku:
Podržimo radnice i radnike Falk Ista u Knjaževcu | Donacije.rs