Piše Ivan Mrđen: Pohvala najgorim đacima (2)

Napisao sam juče da sam u zdanje u Hajduk Stankovoj 2 ušao u septembru 1964. i posle četiri godine, sa odličnim uspehom, stekao zvanje građevinskog tehničara. Iako nisam ni dan radio u struci, jer sam kasnije završio studije novinarstva i penziju zaradio pišući za novine, to je jedina moja diploma koju bi vredelo nostrifikovati, jer ceo svet i dan danas priznaje da se u GTŠ ne stiče zvanje nego - znanje!

Prvo da objasnim da sam Građevinsku tehničku školu završio zbog jedne administrativne greške i zbog jednog drugara sa kojima sam sve četiri godine sedeo sto do stola. (Za one koji ne znaju u GTŠ u to vreme nije bilo klasičnih školskih klupa, već je zbog mnogo tehničkog crtanja svaki učenik praktično imao svoj sto, koji su opet bili grupisani po dva ili tri u redu.)

Pisao sam više puta o tome kako me je moj otac Anton krajem maja 1964. godine, kad sam pobedio na saveznom „Šampionatu znanja“, odveo na sladoled u poslastičarnicu preko puta „Velike Čukarice“ i ponovio da su mama Janja i on odlučni u nameri da mene i moja dva brata „izvedu na put, tako što će nam dati zanat u ruke“. Ja sam tih dana negde izjavio da bih kao odličan đak, jedan od najboljih u istoriji stare škole „Đorđe Krstić“ u Radničkoj ulici, voleo da idem u gimnaziju i da studiram književnost, na šta mi je otac rekao: „Ne dolazi u obzir!“

Kao „utešnu nagradu“ ponudio mi je da izaberem četvorogodišnju srednju školu (zanati su se tada izučavali tri), pa sam ja izabrao – arhitektonsku. Ta školska 1964/65 bila je poslednja dok su oba smera bila u istoj zgradi, jer je od iduće jeseni počela sa radom Arhitektonska tehnička škola u Ulici Vojislava Ilića, u zgradi osnovne škole koja je do tada nosila ime poznatog književnika.

Ja sam tog leta kao „šampion znanja“ nagrađen i letovanjem u odmaralištu Doma pionira Beograda na ostrvcetu Jakljan kod Dubrovnika, koje mi je legendarni upravnik Radomir Gajić produžio za još jednu smenu, pa je formalnosti oko upisa obavio moj otac. E sad, da li greškom, da li zato što je za „A smer“ bio nešto duži red, pa je njega mrzelo da čeka, moji dokumenti su se našli među budućim građevinskim tehničarima.

Prvog školskog dana tadašnji sekretar Milan Krstevski rekao mi je da su se i oni začudili što sam upisao njihovu školu, pa mi rekao „nema problema, idi vidi u koje odeljenje smo te razvrstali, pa da te prebacimo na arhitektonski smer“. Odem ja do velike table, te godine bilo po petnaest odeljenja na svakom smeru, ali nikako da ugledam moje ime.

Tada se pojavio jedan momak, kaže zakasnio je, ne može da nađe u kom je odeljenju, pa se nekako dogodilo da smo obojica bili u G13 (građevinski smer, prva godina, treće odeljenje). Tu ja odustanem i odem sa njim u učionicu, pa smo onda taj Branko Đurić i ja sedeli zajedno četiri godine, sve do kraja mog školovanja u junu 1968. godine.

Đura, kako smo ga zvali, produžio je još jednu godinu, ponavljajući četvrti razred, možda i zbog toga da bi pravio društvo našoj drugarici Veri Topalović, u koju smo svi bili zaljubljeni, koja je ostala da utvrdi gradivo iz Puteva i Betona kod čuvenih profesora Vučka Zekića i Žike Bojovića.

Ponavljanje godine je u to vreme u Građevinskoj tehničkoj školi bilo kao „dobar dan“, prvenstveno zbog strogih i principijelnih profesora kojima je gradivo bilo svetinja a ocene nešto što se mora zaslužiti. Iz već pomenutog G13 u drugi razred, od trideset učenika prešlo je samo nas sedmoro, pa su nas rasporedili po drugim odeljenjima, Đuru i mene u G22. Tada sam upoznao Dragana Dadicu Jovanovića, za koga i danas tvrdim da mi je u životu najbolji drug za sva vremena.

Na njegovoj sahrani, na groblju Lešće, 15. juna 2009. godine, rekao sam da se on celog života bavio građevinarstvom i da je na sve kritike zbog prekoračenja rokova ili nešto lošijeg kvaliteta radova, odgovarao kako “urađenom poslu mane nema”.

Jednom mi je objasnio onu građevinarsku logiku da se greške prilikom zidanja ispravljaju kod malterisanja, da greške malterisanja popravlja moler, a ako nešto i posle molera ostane neravno da tu treba – okačiti sliku! Ironija je sudbine da je Dadicu srčana kap pogodila baš u trenutku kad je sa svojim kumom Borkom Džunovim (1952-2012) nameštao neke slike.

Vazda nemirnog Dragana su izbacili iz škole u trećoj godini, jer se osim znanja zahtevala i disciplina, od poštovanja profesora i drugara, a posebno malobrojnih devojaka, do obaveznog nošenja školskih uniformi i redovnog dolaženja na časove i vežbe, pa je do diplome stigao “vanredno”, kako se tada govorilo. Radio je u “Brodotehnici”, pa u Direkciji za izgradnju Zemuna, pa potom u Bagersko brodarskom preduzeću “Beograd” i “Tehnici”, stekavši gotovo tri decenije radnog staža.

Međutim, i tada i uvek kad bi ostajao bez posla, svi smo znali da se on, u stvari, bavio jedinim poslom za koji ga je Bog stvorio… Bio je i ostao građevinski preduzimač u najboljem smislu tih reči, i po poznavanju građevinarstva i po preduzimljivosti. U tome je bio ravan svojim stričevima, koji su u one vreme izgradili “pola Topčiderskog brda”, u tome je bio mnogo bolji od većine nas koji smo sa odličnim ili vrlo dobrim uspehom završili školu u Hajduk Stankovoj ulici.

Ko može da objasni kako i zašto su od nas koji smo samo po četiri godine proveli u Građevinskoj tehničkoj školi kasnije postajali novinari, piloti, trgovci papirom, cvećari, službenici, vojna lica… dok su se oni, koji su se i po šest godina mučili, svi odreda bavili građevinarstvom čitavog života. Ja i danas umem da tačno nacrtam spajanje zidova od 38 i 51 centimetar, ali ja ni jedan jedini zid nisam napravio.

Zato i ovom prilikom skidam kapu i mom najboljem drugu i svima, koji su nešto dužim školovanjem samo utvrdili nauk za čitav život.

Evo samo nekih imena: Mića Stojanović Grof, Velebit Vejinović, Milenko Zajelac Zajko, Augustin Tolić Tolke, Miša Janjić, Zoran Putniković Glavonja, Sale Katić, Ljilja Dronjak, Kaća Tikvicki, Zoran Čičkarić, Slobodan Banjac… sada je poslednja prilika da svima njima odam priznanje za ono što su predstavljali u ovdašnjem građevinarstvu.

Svet pamti velike projektante i neke izvikane inženjere, ali ljudi znaju ko sve to ume da uradi i u nemogućim uslovima i sa minimumom sredstava… Ponekad sam se pitao zbog čega su svi oni, rođeni građevinci, morali da uče i istoriju, hemiju, predvojničku, nemački, da pišu sastave i čitaju lektiru…

U godini u kojoj će “naša škola” zaokružiti čitav vek postojanja takva pitanja više ne postavljam, jer sada znam da je upravo tom kombinacijom opšte kulture i stručnog znanja, čak i nama koji smo kasnije radili nešto sasvim drugo, Građevinska tehnička škola omogućila vrhunsku pripremu za – život!