0
"A na šta ćemo mi da se vadimo", upitala je koleginica Jadranka Janković Nešić ispod moje jučerašnje objave da ću se još neko vreme, dok se ne priviknem na ovdašnje prilike, pravdati famoznim "džet-legom", prolaznim poremećajem koji se javlja posle dužih putovanja kroz više vremenskih zona i odredišta. To bar, kako kažu stručnjaci, traje neko vreme i nestaje bez posledica…
Prvo što mi je palo na pamet kao odgovor mojoj dragoj prijateljici bilo je – pijanstvo! „Neko pijan lakše život odrobija“, rekao bi i juče pomenuti Đorđe Balašević, inače jedan od važnijih likova knjige „Pijani smo bili bolji“ („Tesla-Media“, Novi Sad, 2021.), mog prijatelja Miodraga Mileta Isakova.
Kome sam prekjuče čestitao sedamdesetineki rođendan kao „drugu iz pluskvamperfekta, da baš ne kažem iz nekih boljih vremena, za koje smo mislili da su najgora i da će jednom, kad to zlo prođe, sve biti bolje i drugačije“. Stariji znaju, ali za mlađe čitaoce da pomenem da je Isakov bio novinar i urednik Radio-televizije Novi Sad, odakle je oteran tokom čistki u toj medijskoj kući posle „jogurt revolucije“.
To je, da obnovimo gradivo, opšteprihvaćeni naziv za masovne proteste u leto 1988. širom Vojvodine, čija je kulminacija bila u Novom Sadu 5. oktobra iste godine, kad su demonstranti jogurtom koji su dobijali (uz sendviče, of course) gađali zgradu pokrajinske vlade. Tim uličnim pučem, u kome se proslavio Mihalj Kertes iz Bačke Palanke, Miloševićev režim je poništio autonomiju Vojvodine, a Isakov je zajedno sa progonjenim kolegama 17. januara 1990. osnovao Nezavisno društvo novinara Vojvodine i bio njegov prvi predsednik do 1996. godine.
Pročitajte još:
Uređivao je vojvođanski građanski list „Nezavisni“, čiji je osnivač i izdavač bilo NDNV. Ja sam u tom periodu bio direktor „Borbe“, pa „Vremena“, pa smo se veoma često sretali na različitim skupovima gde se raspravljalo o slobodi medija, ali i tražili načini za opstanak ono malo nezavisnih glasila. Bilo je više prilika kad smo „bili bolji“, ali tad smo bili i znatno mlađi i gajili smo nadu da će se jednom, kad dođu „naši“, otrezniti čitava Srbija.
Umesto toga nastupilo je sasvim drukčije pijanstvo, očinjenost uspehom pobednika „Petooktobarske revolucije“, posle čega su mnogi „podignuti na nivo svojih nesposobnosti“, kako je pisao Crnjanski u „Embahadama“. Ovo se, da se razumemo, ne odnosi na Isakova, koji je u vladi dr Zorana Đinđića bio potpredsednik, a od 2006. do 2009. ambasador Srbije u Izraelu, jer je on to zaslužio i svojim novinarskim radom i svojim političkim delovanjem kao predsednik Reformista Vojvodine.
U tom smislu je njegova knjiga „Pijani smo bili bolji“ nešto poput Mihizove „Autobiografije o drugima“, jer je sastavljena od priča o piščevom odnosu sa mnogim značajnim ličnostima, poput Nede Arnerić, Miroslava Antića, Đorđa Balaševića, Miljenka Smoje, Nenada Čanka, Zorana Đinđića, Moamera Gadafija…
Pomalo provokativan naslov, kako je u petak na promociji u Subotici naglasio kolega Đorđe Randelj, „ne govori samo o pijanstvu, već o zanosu, opijenošću ljubavlju i pobedama i oslikava jednu epohu sve u svemu mirnijeg života“. Time je na neki način potvrđena čuvena misao Čarlsa Bukovskog da „ako se dogodi nešto loše, piješ kako bi zaboravio; ako se dogodi nešto lepo, piješ kako bi proslavio, a ako se ništa ne događa piješ kako bi se nešto događalo“.
Danas i ovde, draga moja Jadranka, zaista možemo da se “vadimo” bar na dva od tri pomenuta razloga. Još kad bi nam se dogodilo i nešto lepo…
**************************************
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?