0
Već danima sam pod više nego snažnim utiskom besede koju je 7. decembra pred Švedskom kraljevskom akademijom izgovorio mađarski književnik Laszlo Krasznahorkai. Tu mi, priznajem, fale kvačice iznad nekih slova što bi boljim poznavaocima jezika moje majke (koji, nažalost, nikad nisam naučio) omogućilo da pravilno izgovore ime i prezime ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost.
Prevod sam preuzeo sa Fejsbuk stranice Miljenka Jergovića i portala Ajfelov toranj, uz napomenu da prevodilac na srpski nije želeo da se potpiše, valjda i sam svestan da ta čudesna proza i Laszlove duge rečenice uvek mogu da se razumeju na neki drugi način, posebno zbog činjenice da je govor naslovljen sa “O pobuni, ljudskom dostojanstvu, anđelima, pa čak i o nadi”.
* * *
U paralelnom ćorsokaku univerzuma ovih dana se raspreda o… Izvininte, ne mogu da vređam sopstveni tekst “temom dana”, još jednom lose izrežiranom predstavom u kojoj učestvovaše mnogi bez trunke ljudskog dostojanstva, sve sa ciljem da se većini ostalih uguše i pobuna i nada.
Laszlo Krasznahorkai je u pomenutom govoru rekao da se “svaka pobuna tiče svega”, pa bismo u tom smislu neku trunku ako ne pobune, ono bar čuvanja sopstvenog obraza mogli da prepoznamo u rečima one pekarke “gde ste, bre, predsedniče, čekamo vas do jutros”, izgovorenim u tom niškom sumraku.
* * *
U stvari, hteo sam da napišem nešto o – anđelima. Tim pre što je Nobelov lauerat i sam naglasio da je odustao od namere da govori o nadi, pa je počeo priču o “sasvim novim tipovima anđela”, koji više nemaju krila, tako da “više ne moramo da se pitamo šta radi njihov nebeski krojač kad im ta dva krila izbijaju iz leđa, kako uspevaju da usklade ta krila sa ostatkom tog ruha satkanog od nepoznatog nebeskog znanja”…
“Stari anđeli, ti božanski glasnici, bili su poruke, i kroz njih smo nazirali nebesa. Oni su bili jedina bića koja su, kroz svoje retke pojave, omogućavala da zaključimo nešto o nebesima. Njihova prisutnost je označavala pravac, put, koji je sam po sebi omogućavao da shvatimo strukturu univerzuma. Uz njih, razumeli smo razliku između gore i dole.
Ali sada, stari anđeli su nestali. Novi anđeli nemaju krila, a ni ona prelepe, lepršave haljine. Hodaju među nama u jednostavnoj odeći, neprepoznatljivi, osim ako ne odluče da se otkriju. Dolaze u naše živote na isti način kao i stari. Jedina razlika je što više nismo sigurni da li ovi anđeli dolaze sa neba. Zapravo, čini se da više nema ‘gore’, kao da su nebeska carstva ustupila mesto nekom večnom ‘negde’, kao da je sve ono što je bilo poznato, ono sve što smo verovali, srušeno.
(…) Ovi novi anđeli nemaju krila, i ne donose poruke. Oni su jednostavno tu, hodaju među nama, neprimećeni dok nas ne izaberu. Tad nam priđu, i iznenada, osećamo kako nam mrena spada sa očiju, kako nam se srca otvaraju. Ali, kad priđu, nema poruke. Oni ne govore. Nema zlatnih reči, nema svetla oko njih.
Stoje ispred nas, ćutke nas gledajući u oči, kao da nas mole da mi njima damo neku poruku. Ali mi nemamo šta da damo. Nema odgovora, jer je pitanje nestalo. Kakav je to susret? Kakav je to božanski i ljudski susret? Ovi novi anđeli, u svom beskrajnom ćutanju, možda više nisu ni anđeli. Možda su, zapravo, žrtve, žrtve u originalnom, svetom smislu te reči.
Oni su žrtve rata koji besni, ne samo u društvu, već i u prirodi. Rat koji se ne vodi samo oružjem i razaranjem, već i rečima. Jedna pogrešna reč, jedan nepromišljeni čin, dovoljni su da ih zauvek povrede. Oni su ranjeni, i nikada to nećemo moći ispraviti”, tako je Laszlo Krasznahorkai završio taj deo svoje besede.
* * *
A možda ste sve to već čuli, ako ništa drugo bar u onoj Balaševićevoj pesmi o Iloni (ne slučajno Mađarici): “Ona je anđeo bila sa greškom, bez krila, moj san“.
Uz njegovu pomoć mogu da ovu priču sa nobelovskih visina vratim u sopstvenu svakodnevicu, jer su ovih dana dvojica mojih prijatelja otišli sa svojim anđelima, a meni bi, ponajviše zbog utiska koji je Krasznahorkai ostavio na mene, zaista bilo krivo da to bude bez par običnih reči i bez imalo svetla.
Istina, vest o smrti poznatog televizijskog simatelja Živojina Milovanovića (1943-2025) objavili su mnogi mediji, napomenuvši da je počeo da radi u Televiziji Beograd, da bi tokom osamdesetih platu primao kao dopisnik Radio-televizije Ljubljana. Zbog toga su ga zvali “Žika Slovenac”, čak i kad je početkom devedesetih bio u prvoj postavi Jutela, da bi se 1992. vratio u RTS, odakle je otišao u zasluženu penziju.
Uglavnom korektno je navedeno i to da je ceo radni vek proveo u informativnom programu, te da je na nekoliko značajnih putovanja pratio predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, ali u da je učestvovao u prenosima sa Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine.
Obećao sam njegovim sinovima Zvezdanu i Srđanu da ću da pomenem kako je Žika moj višegodišnji drugar sa malog fudbala, nedeljom sabajle prvo u “Šumicama”, potom i u sali “Radničkog” na Crvenom krstu. Ko nema takva drugarstva, iskovana u punom poštovanju svačijih mogućnosti na parketu i još više u čuvenim “trećim poluvremenima”, možda neće razumeti zašto mi je toliko važno da se na svoj način oprostim od njega.
PROČITAJTE JOŠ...
Nekako u isto vreme saznao sam da je posle kratke i teške bolesti preminuo Milan Anđelković (1971-2025) iz Borče. Vest nije bila za novine, ali se brzo prenela preko više stotina beogradskih krovova, od crepa do crepa, od badže do badže, od strehe do strehe…
Milan je bio umetnik u nečemu što bi mnogi smatrali običnim poslom, a neki i samo izvorom dodatne zarade. Možda mu je taj neki novi anđeo greškom prišao, možda se nisu najbolje razumeli da je još puno godina i puno krovova pred njim, poput onog što je lane napravio na našoj staroj kući…
Baš kao u noveli Dž. D. Selindžera “Podignite visoko krovnu gredu, tesari” ostaće priča o Milanu i njegovom majstorstvu. Ko zna, možda stvarno više ničeg nema tamo “gore”, kako se upitao mađarski nobelovac, možda ovi novi anđeli-žrtve mogu da uzlete tek do ‘negde’, do nekog od njegovih krovova…
