Posle trinaest sati leta od Abu Dabija stigao sam u Melburn. Prohladno jutro i „džet leg“ odložili su prvu šetnju Doklandom sve do večeri i već tradicionalne porodične dobrodošlice u obližnjoj pivnici, nazvanoj po glavnom gradu Bavarske, mada se to ovde drukčije i piše i izgovara (Munich Brauhaus).
Zato sam i prikupljanje utisaka posle skoro pune tri godine od poslednjeg boravka u Melburnu odložio za vikend, kad će uslediti i prva tura susreta sa ovdašnjim prijateljima i starim znancima. Moderne tehnologije i društvene mreže omogućile su nam svakodnevne kontakte, po sistemu „što dalje, to češće i više“, što je prvi razgovor prilikom ponovnog fizičkog susreta svelo na pitanja kakav je bio let…
A kad prođe raspakivanje i (sve kraće) otvaranje poklona, čovek se, hteo – ne hteo, dohvati telefona i zapljusnu ga vesti od „kuće“, sve neverovatnije i sve besmislenije… Nema, bar na prvi pogled, nikakve veze između užasne smrti kolege Vladana Radosavljevića (1961-2023), pojave nekakvih polumaskiranih tipova koji su ogradili prostor oko polupotopljenog splava „Fristajler“ i višednevnog ćutanja nadležnih o prednovogodišnjem grupnom silovanju u centra Niša…
Međutim, kad se malo odmaknete vidite istu priču. Vladana su na smrt izgrizli psi sa vlasničkim pločicama (staford, mešanac staforda i pitbula i jedan avlijaner neodređene rase), ali su u dobrom delu medija prikazani kao „lutalice“, splav restoran je ograđen da se neki drugi mediji ne bi previše raspitivali o njegovim vlasnicima i njihovom poslovanju, a u Nišu već po običaju policija ne radi svoj posao, posebno ako su „poznati počinioci“…
Ima verovatno još sličnih aktulenih priča, ali nisam imao ni snage, ni volje da se njima dalje bavim, još manje komentarima sluđenih i zaluđenih konzumenata takvih vesti. Poznati italijanski novinar i pisac Korado Alvaro (1893-1956) je svojevremeno rekao: „Najgori oblik očaja koji može zavladati u jednom društvu je sumnja da je uzaludno živeti pošteno“. U našoj verziji to je sumnja da će se bilo kome od krivaca za sve strašnije i sve bezobzirnije postupke ne samo suditi pošteno, nego da će uopšte i biti optuženi…
Danas je najradosniji hrišćanski praznik za one koji rođenje Isusa Hrista slave po starom kalendaru. Iako za upućenije u crkveno učenje tu nema nikakve dileme, često se može pročitati kako je Božić „najveći hrišćanski praznik“, što je tačno, ali za Uskrs ili Vaskrs, kako već ko naziva tu svetu prolećnu nedelju. Mada, istini za volju, znam mnoge koji će biti najradosniji kad mogu da budu najveseliji, tako što će potrošiti preostale petarde i laku municiju za kućnu upotrebu…
Deo te histerije pokušao je da ublaži patrijarh Porfirije porukom da Božić treba provesti „u domaćoj atmosferi, uz badnjak i rasutu slamu“, a ne po ulicama i trgovima „na polupaganski način u polupijanoj atmosferi“. O polumaskiranim likovima koje viđamo svaki čas na kojekakvim barikadama i barijerama ništa nije rekao…
Danas će 66. rođendan proslaviti moj prijatelj Dušan Lopandić, književnik, pravnik i diplomata, čija knjiga „Purpur imperije“ („Laguna“, Beograd, 2022.) je dobro prihvaćena u javnosti. Posebno od onih kojima je važno što su čak dvadesetdvojica rimskih imperatora sa ovih prostora. Međutim, upravo iz tog njegovog dela mogu se izvući sjajne pouke o tome šta se događa kad u nekom društvu zavlada logika da je onima na vlasti i uz nju sve dopušteno…
Pročitajte još:
Zato sam uveren da nije slučajno što nas je Duško, baš uoči Božića, podsetio na Alberta Kamija (1913-1960) i njegov roman „Stranac“. Istini za volju, on je to učinio na dan piščeve smrti (4. januara), ali pravi povod se nalazi u sledećim rečenicama: „Kamijev ’Stranac’ je roman o apsurdnosti života, o ljudskoj egzistenciji koja u svetu bez Boga nema drugog smisla nego što je ona sama. U svetu u kom su nestale iluzije i svetlost, čovek se oseća strancem.“
Možda i pod utiskom sjajnog Lopandićevog eseja, ovih dana sam manje stranac u Melburnu, pre toga u Dubaiju, nego što se kao stranac osećam dok čitam vesti iz Srbije!