2
Sintagmu „dve Srbije“ prvi put je upotrebio Dimitrije Tucović povodom demonstracija 12.000 beogradskh radnika u decembru 1910. godine. Buržoaska i proleterska Srbija, rekao je vođa srpske socijalne demokratije, što je tada delovalo preuranjeno a kasnije anahrono.
„U političkom društvu, kakvo je srpsko tokom čitavog dvadesetog veka, u središtu prividnih razlika između „jedne“ i „druge“ Srbije uvek je bila borba za vlast. Zato su se te razlike najčešće kristalisale kao dramatično pitanje: ko će koga?“ – rekla je Latinka Perović u proleće 1992. na prvoj od deset sesija „Beogradskog kruga“ pod zajedničkim naslovom „Druga Srbija“.
To je “Srpski Rilke”, pesnik iz Valjeva Petar Pajić (1935-2017) sjajno opisao u pesmi “Srbija na robiji”: “Srpskog vođu Karađorđa ubio je drugi vođa. Mesto gde je bilo klanje Srbi zovu Radovanje. Ubijenom i ubici dignuti su spomenici. Sad se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije.”
Zato je uvažena istoričarka, svojevremeno jedan od ovdašnjih komunističkih lidera, ukazivala na mnogo dublju dihotomiju Srbije, na „raskolnički sudar patrijarhalne zajednice i modernog društva“, zbog čega već decenijama živimo u društvu „koje se neprestano ljulja između anarhije i diktature“.
Diktaturu Slobodana Miloševića karakterisalo je napuštanje socijalnog egalitarizma, koji je održavao vlast tokom prethodnih decenija, i njegova zamena nacionalnim kolektivizmom. Nešto slično moglo bi se reći i za aktuelno „jačanje desnice“, iskazano na ovoaprilskim izborima. Samo što tu više nema nikakve dihotomije, jer je „levica“ praktično nestala sa političke scene.
Zato će prekosutra neki, reda radi, odneti cveće na spomenik Tucoviću, dok je glavna prvomajska dilema da li će vremenske prilike omogućiti roštiljanje u prirodi!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: