Piše Ivan Mrđen: Kako je Čorba „ugasio“ Dugu

Vest o smrti Borisava Đorđevića (1952-2024), mnogo poznatijeg kao Bora Čorba, frontmena i glavnog tekstopisca rok grupe „Riblja čorba“, realno gledano, više nije bila nikakvo iznenađenje. Njega su po društvenim medijima počeli da sahranjuju još pre deset dana, čim je javljeno da je zbog komplikacija na plućima primljen u Klinički centar u Ljubljani...

Tako je još jedan buran, zanimljiv, uspešan i kontroverzan život propušten kroz prizme „hordi idiota kojima je internet dao prostor da svoje mišljenje iskažu javno, dok su ranije mogli samo, posle čaše vina, da kenjaju u baru“, kako je lepo rek’o Umberto Eko. Ako i nisu imali neki direktan kontakt sa pokojnikom, već sama činjenica da su čuli za njega ili da znaju neke njegove pesme takvima daje za pravo da ocenjuju i njegov život, i njegovo stvaralštvo, i njegove stavove i konkretne postupke…

Još gore je kad neki drugi počnu da ga brane, pa kao razdvajaju neprolazne hitove od usputnih izjava, sopstvene doživljaje na nekim davnim koncertima od političke prostitucije po mitinzima i predizbornim konvencijama, mladost ludost i opamećenu starost, ponekad i obrnuto… Tada i takvi uglavnom govore o sebi, uvereni da će njihovi jadni, nezanimljivi i bezlični životi postati važniji ako se baš oni oglase povodom vesti o nekoj značajnoj ličnosti, kakav je svakako bio i Borisav Đorđević.

* * *

Iz tog ugla gledano, strahujem da se i moj današnji komentar ne svrsta u tu „invaziju idiota“ (opet Eko), tim pre što ni u događajima koje ću opisati nisam imao direktan kontakt sa legendarnom rok zvezdom.

Elem, krajem 1986. godine platu sam zarađivao kao zamenik glavnog i odgovornog urednika Duge, revije koja je izlazila svake druge nedelje i čiji su osnivači bili Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) i Republička konferencija Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (RK SSRNS). Glavni urednik bio je moj prijatelj Grujica Spasović (1950-2020), kolega sa kojim sam radio u najviše redakcija (Večernje novosti, Omladinske novine, Duga, Borba, Danas).

Gruja je Dugu preuzeo krajem 1983. godine i vremenom je uspeo da joj vrati tiraž, ugled i uticaj kao u njena zlatna vremena sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kad je glavni urednik bio Velimir Vesović, a faktički se o svemu pitao Brana Crnčević (1933-2011). O Velji, na žalost, kao i o mnogima koji su karijere pravili pre Gugla, nemam više informacija…

Bilo kako bilo, opet je bila čast sarađivati sa Dugom. Ne bih da nabrajam ugledne književnike, poznate novinare i druge stvaraoce koji su pisali za ovu reviju, polemisali na njenim stranicama ili davali intervjue… Tako se u maju 1986. godine pojavio kolega Petar Lazić (1960-2017), u to vreme poznat kao jedan od autora veoma popularnog „Indeksovog radio pozorišta“, koji nam je predložio da uvedemo satiričnu rubriku „Duga iza oblaka“…

Njegovo poznanstvo sa većinom mladih satiričara, aforističara i karikaturista koji su se probijali na javnoj sceni, kako književnoj tako i političkoj, garantovalo nam je da ćemo i na tim stranicama imati nešto novo, sveže i originalno…

* * *

Jedan od Perinih saradnika bio je i poznati satiričar i književnik Rastko Zakić (1942-2014), koji se početkom osamdesetih godina prošlog veka našao na meti tadašnjih vlasti kao jedan od osnivača, glavni urednik i direktor Zapisa, prve trajne radne zajednice pisaca u Jugoslaviji. Zasmetala je već sama ideja da se pisci slobodno udružuju, pa još u privatnoj firmi, pa su onda kao fol pronašli neke nepravilnosti i zloupotrebe u Zapisu, zbog čega je Zakić jedno vreme u zvaničnim medijima bio neko čiji se prilozi ne objavljuju…

Malo mi glupo da sad, kad nam se većina aktera najverovatnije smeje sa nekog boljeg mesta, pričam kako je Pera molio da u svakom broju imamo makar ponešto od Zakića, te da ovaj „ne pravi pitanje“ ako nas dvojica (on kao urednik tih stranica, a ja kao supervizor u ime redakcije Duge) ponešto izbacimo ili prepravimo. Ruku na srce, najviše smo se i bavili njegovim pričama i pesmama, dok bismo preko ostalih priloga samo preleteli, žureći u „Nanu“ ili „Slobodu“ na nastavak uvek prijatnih razgovora sa kolegom, iza koga je ostalo kapitalno delo „Šljiva, bre“, etnološko-antropološka studija o najpoznatijem srpskom brendu.

Tako se i dogodilo da smo se krajem te 1986. godine, neposredno posle poslednjeg kongresa Saveza komunista Jugoslavije, malo duže natezali oko baš zajebane Zakićeve pesme (sećam se stihova „imaš kongres, nemaš regres“), pa sam, priznajem, bez pažljivijeg pogleda odobrio sve ostalo što je Pera pripremio.

* * *

Iako mi se kasnije, dok smo jedno vreme obojica radili u Blicu, Petar Lazić kleo da nije namerno „podmetnuo“ Zakića da bi neopaženo prošla pesma Bore Đorđevića, naslovljena „Pod tačkom razno“, odmah je i Grujici i meni bilo jasno da smo se grdno zamerili tadašnjem političkom establišmentu.

„Pod tačkom razno, presipamo iz šupljeg u prazno“, tako počinje Borina pesma, posle čega se nabraja čitava plejada tada više nego poznatih imena, od Milke Planinc (1924-2010) i Franca Šetinca (1929-2016), do Branka Mikulića (1928-1994) i braće Pozderac, Hamdije (1924-1988) i Hakije (1919-1994)…

U to vreme već su uveliko počela međurepublička prepucavanja partijskih drugarica i drugova, pa bi nam možda u RK SSRNS i oprostili ovo pominjanje istaknutih kadrova iz drugih republika, za koje su u čuvenim „Odjecima i reagovanjima“ govorili da „presipaju iz šupljeg u prazno“, a sve na „štetu srpskog naroda i njegovog rukovodstva“…

* * *

Da nije… Da nije Bora Čorba tom spisku sada već „zaboravljenih asova“ pridodao i generala Nikolu Ljubičića (1916-2005), u to vreme člana Presedništva SFRJ. Pre toga je ovaj narodni heroj iz Karana kod Užica punih petnaest godina bio savezni sekretar za narodnu odbranu, što se smatralo jednom od tri najvažnije funkcije u Jugoslaviji… Dakle, sve u svemu neko sa kim se nije trebalo šegačiti…

Zanimljivo je, međutim, da ova Čorbina pesma nije izričito pominjana kad je početkom 1987. smenjen Grujica Spasović, delovanjem čuvenog tandema Savo Kržavac – Vojislav Mićović (o kojima, hvala Bogu, takođe nema mnogo na internetu). Gruja je tada prešao u „Borbu“, na poziv legendarnog Stanislava Staše Marinkovića (1934-1989), gde sam mu se i ja pridružio nekoliko meseci kasnije.

U međuvremenu mi je čuveni fotoreporter Vican Vicanović (1948-2003), čovek koji je prvi pokušao da ondašnje političare posmatra kao sasvim obične ljude, objasnio da je Ljubičić izričito tražio da se smena u Dugi ne dovodi u vezu sa njegovom pogođenom sujetom. A i sam je već uveliko imao problema sa novom političkom zvezdom u Srbiji – Slobodanom Miloševićem!