Piše Ivan Mrđen: Između lepote i propadanja

Ovom savetu kolege Gorana Lenija Šarenca posle mog komentara o neprospavanoj noći zbog cirkusa u zgradi iza Rosandićevih konja, za šta ni pod najvećim mukama ne bih rekao “zasedanje Narodne skupštine”, zaista fali još samo ono “kad Ti je Bog već dao”.To me podsetilo na aforizam mog prerano preminulog prijatelja Vuka Gligorijevića (1946-2003) iz onih “vunenih vremena”: “Mogli bismo da živimo k’o Bog. Ali, mi smo socijalistička zemlja!” Sad ni sami ne znamo kakva smo zemlja, najbliža istini je definicija” truli rani kapitalizam”, što nas sa oba prideva odvaja i od kapitalizma i od uživanja u nekim blagodetima tog društvenog uređenja.

Evo, moj slučaj. Zaista sam se trudio da prošlog petka, “baš uinat babarogama” iz srbijanskog parlamenta, uživam u jednoj od najznačajnijih izložbi koja je krajem prošle godine otvorena ovde u Melburnu i još su svakog dana redovi ispred ulaza, ali onda me je, kako to inače biva, opet zapljusnuo čitav niz pitanja “ a zašto to ne bi moglo kod nas, u Srbiji”…

Prvo da objasnim o čemu je reč. Ovdašnji konceptualni umetnik Tajron Rajt (Tyrone Wright), poznatiji kao “Rone”, u jednoj od najpoznatijih lokacija Melburna, kakva je Flinders Street Station, oživeo je godinama skriveni treći sprat, povezujući svoje vanvremenske portrete i istoriju Melburna sa početka prošlog veka. Tada je ovo kultno mesto bilo neka vrsta poslovnog centra, tu su bile radionice, učionice, gradska biblioteka, pošta, telefonska centrala, štamparija, velika plesna dvorana...

Umetnik je zaustavio u vremenu trenutak kad su taj prostor svi napustili, o čemu svedoče razbacani papiri, odeća, mašine koje više nisu služile svrsi, poslavši, kako stoji u katalogu, „ljubavno pismo Melburnu“, da se seti svoje istorije, kroz „različite teme lepote i propadanja, materijalnosti i gubitka“.

Flinders Street Station, of course, niko nije zatvorio, ona je i dalje jedna od dve najvažnije „žile kucavice“ ovog velikog grada, kroz koju tutnje vozovi pod prozorima poslovnih i stambenih kula u komšiluku. Samo, njen treći sprat više nije bio tako poželjna i za različite poslove isplativa adresa... Kad je ne tako davno renovirana fasada ovog zdanja, otvorenog 1854. godine, možda nisu odmah imali ideju šta sa tim prostorom, valjda je bilo suđeno da se sav taj krš sretne sa vizijom umetnika, kakav je Rone. Otuda i naslov ove fascinatne izložbe: „Time Rone“.“Vreme je narativ bez kraja, ne postoji ispravan ili pogrešan način da se doživi prostor, samo tragovi za koje se nadam da će ih ljudi prepoznati. Ljudi prave svoju priču i svaka će osoba drugačije doživeti ono sa čim će se ovde susresti“, izjavio je umetnik, koji je međunarodnu reputaciju stekao prepoznatljivim portretima velikih razmera i zadivljujućim multimedijalnim instalacijama, uglavnom u napuštenim i devastiranim prostorima.Tu „đavo, koji ne da mira“ stupa na scenu, pa mi šapuće koliko je istorije, sve sa onom lokomotivom ispred, bačeno u smeće, kad je neko odlučio da iza Nemanjinog dupeta ne bi bilo zgodno da bude nekakva „štajga“, plus briga za mir i udobnost stanara Belgrade Waterfronta, kako verovati da će ista ta pamet umeti da zdanje beogradske Glavne železničke stanice, otvorene 1884. godine, napuni sadržajima zbog kojih će ljudi stajati u redovima...

Sad vidim da najavljuju da će i obližnjoj zgradi pošte, jednoj od najlepših zdanja u Beogradu pre Drugog svetskog rata, „vratiti stari sjaj“. Nemojte, ako Boga znate, videli smo kako ste to uradili sa zgradom Geodetskog zavoda, koju ste na brzinu zamalterisali i ofarbali da biste tu predstavili i odatle vodili upravo taj projekat pretvaranja vremena u narativ o svojoj vladavini...Što bi rek’o pisac onog kataloga, ima neka veza između vašeg shvatanja lepote i našeg propadanja!BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]