0
Moj prijatelj Nebojša Vučinić pomenuo je ovih dana kratak vic iz vunenih vremena: “Akcija ‘Ništa nas ne sme iznenaditi’ otkazana je zbog kiše!”
To se svakako ne odnosi na sve one proteste kojih je i juče bilo širom grada sve do večernje buke, još manje na one kojima će danas prigodno biti obeležen dan kad su građani Srbije, a naročito Beograda, rekli istorijsko “ne” paktu sa fašistima.
Čak i da se direktno ne pomene taj 27. mart 1941. godine suština aktuelne borbe na ulicama gradova, varoši i sve više sela je ista – stop fašizmu! Dežurna zanovetala će svakako prigovoriti da se ni studentski protesti ni “kajgana revolucija” nisu jasnije ideološki profilisali, da i u njihovim akcijama ima izvesnih zastranjivanja, ali je više nego očigledno da se u ovom trenutku vodi borba protiv vrhovnog vođe, njegove svite i njegovih falangi sve do “hitlerčića iz našeg sokaka” što drežde kraj štandova kojima niko više ne prilazi. Osim da baci neko jaje…
Sve to, uz borbu za reaktiviranje devastiranih institucija a protiv medijskog mraka, besomučne propagande i ispiranja mozgova, je antifašizam u najklasičnijem obliku, bez obzira pod kojim zastavama i sloganima se ispoljava.
Zato je u pravu moj prijatelj Nebojša Milenković iz Novog Sada kad kaže: “Ovo je vreme u kom više nema neutralnih. Nema apolitičnih. Neopredeljenih. Onih koje ‘politika ne zanima’. Ili ste na strani sopstvenog naroda i njegove budućnosti – ili ste na strani zlikovaca!”
* * *
O “vođi”, oličenom u predsedniku svega i svačega, ne bih ovom prilikom. Nenadležan je i nebitan, od kako su ga na taj sprat spustili studenti. Ne bih ni o institucijama koje se ili prave mrtve ili se oglašavaju pogrešnim povodima na pogrešan način. Ni o podguznim propagandistima koji se u subotu na nedelju ubiše od dramatizovanja vesti iz Odžaka, što se kasnije pokazalo nedovoljnim za sve njihove “analize”, predviđanja i ostala proseravanja…
Vreme je da se pozabavimo “svitom” i “falangama”, između kojih se postepeno gubi razlika. Što bi rek’o aforističar Milan R. Simić, zadnja pošta Velika Plana: “Mnogi državni službenici učestvuju na protestima. Sa kapuljačama i fantomkama na glavi.”
Očigledno je da “šahista”, kako ga naziva kolega Nebojša Vučinić, ima vidljivi manjak “pešaka” na tabli, zbog čega sad istura jače figure, od “konja” i “laufera” do “topova”. Ovo poslednje nije stilska figura…
“I dok obično članstvo – i do sad u kalkulacijama u sedištu SNS tretirano kao nepouzdano – gubi veru u sendviče i ugovore na određeno, a poneko dobija i hrabrost da se suprotstavi krajnje ponižavajućem tretiranju, Vučiću su ostala tri jaka argumenta: srednji i viši rukovodioci stranke duboko uvučeni u kriminalne i koruptivne poslove, paravojne mafijaško-navijačke postrojbe, i prethodnih godina temeljno pročišćen sastav državnog aparata prinude”, upozorava Vučinić.
“Vučić je prvi posle Tita stvorio svoju klasu. Ta nova klasa, vidljiva i u većim i u manjim mestima, predstavlja naprednjačku buržoaziju”, zapazio je i književnik Gojko Božović:
“Kao neki revolucionar bez revolucije, on je uzdigao klasu ljudi bez zasluga i svojstava. To su najbogatiji ljudi u svakom mestu, ljudi privilegovanih poslova i skopčani s državnim resursima. Za razliku od prvih godina vlasti, kad su prikrivali novi status, u docnijim godinama nova klasa je ogrezla koliko u novcu toliko i u dekadenciji: status ne vredi ništa ako se ne pokazuje!”
* * *
“Od Velike Srbije ostao je omanji svinjac u Pionirskom parku”. “I tako radikali dođoše od Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica do Trg Nikole Pašića – Kneza Miloša – Kralja Milana – Dragoslava Jovanovića”.
Ovo su samo dva tvita od mnogih objava na društvenim mrežama, čiji su korisnici u prvoj polovini ovog marta šaljivo komentarisali okupljanje poslušnika i plaćenika srpskih vlasti oko prorežimske grupe “Studenti 2.0”, u parku koji razdvaja zgrade Predsedništva i Skupštine Srbije u Beogradu. Na meti su skromni intelektualni i obrazovni dometi učesnika ovog skupa, ali i razne “moralne veličine” iz kriminalnog miljea, rijalitija i drugog beogradskog parka poznatog po prodavačicama seksualnih usluga.
Lako je podsmehivati se, mnogo je teže pogledati u ogledalo. Baš kako je napisao Beograđanin Svetislav Kostić: “Lako je bilo da dođeš do ograde ‘Ćacilenda” i da ih ismevaš. To ti daje osećaj da si bolji od drugoga, lepo je što nisi ‘Ćaci’. Ali, time nisi ništa uradio do povlađivao sopstvenoj sujeti. Jer da se ne lažemo, od ‘Ćacija’ nije teško biti bolji!”
U ogledalu je Milovan Apić iz Žablja ipak video nešto drugo: “Vrhovni degenerik je u svoj zadužbinski park, u ‘Ćacilend’, doveo sve one koje mi 35 godina, uz manje ili više otpora, tolerišemo. Od ratnih zločinaca, otimača hrvatske i muslimanske bele tehnike i ubica premijera, preko kurvi (muških i ženskih) iz TV rijalitija, koji deceniju i više vladaju srpskim medijskim prostorom, do dilera i huligana koji već deceniju vladaju našim ulicama i parkovima.
Tu imamo priliku da se iz prve ruke upoznamo sa našom sramotom. Da plastično spoznamo pred čime smo savili kičmu. A nije da to nismo znali i pre!”
* * *
Zato je opet aktuelna parola “bolje grob nego rob”. Apić, čije prezime pomalo podseća na čuveni nadimak iz srpske istorije, kaže: “Pred nama je mnogo jednostavan izbor, ili ćemo se ponovo upisati u red ljudi ili ćemo nastaviti kao oni pacovi što su se kroz kanalizacione rešetke provlačili u zgradu RTS-a, kako bi mogli da nastave da služe svom gospodaru”.
Često je, baš zbog tih i takvih, ovih dana citiran Čarls Bukovski (1920-1994): “Nikada robove ne plaćaju dovoljno da bi bili slobodni. Daju im samo toliko da ostanu u životu i vrate se na posao! Ono što najviše boli jeste postepeno propadanje ljudskosti onih koji zadržavaju poslove koje ne žele, jer se boje da je alternativa mnogo gora. Ljudi se jednostavno isprazne. Postaju tela u kojima se nalazi preplašeni i poslušni um. Boja napusti oko. Glas postaje ružan. I telo. I kosa. I nokti. Čak i cipele. Sve postaje ružno…”
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
