Piše Ivan Mrđen: Dva pitanja bez odgovora

A da je to, stop nasilju, osnovni razlog i spiritus movens aktulenog „majskog prevrata“ (koga ću tako zvati, čak i ako se produži do jeseni) najbolje pokazuje pitanje sa jednog od mnogobrojnih transparenata, koji nije bilo moguće ne primetiti u petak 9. juna: „Koliko para će dobiti deca koja nikad neće napuniti šesnaest godina?“To nas ne samo vraća na osnovni povod aktuelnih okupljanja građana Beograda, a sve više i po ostalim varošima u Srbiji, već i opominje da se ne bavimo previše raznim sporednim stvarima. A sporedno je baš sve, od prostakluka u zgradi iza Rosandićevih konja do „istorijskih“ obraćanja predsednika svega ovoga.Tih „deset hiljada po detetu do šesnaest godina“ smatram vrhom piramide beščašća „sistema koji nije zakazao“, jer je još jadnijim učinilo pokušaj da se nekako zabašuri i odgovornost onih koji su tragedije u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca mogli da spreče, a još više nedostatak njihove empatije u trenucima sveopšte tuge i bola...Drugo takvo pitanje sa transparenata koji se ovih petkova i ponekom subotom pronose beogradskim ulicama glasi: „Dokle će moja mama od devedesete da šeta?! Ono, budimo realni, nije toliko usmereno protiv predsednika svega ovoga i kamarile na vlasti, koliko opominje sve koji bi da na različite načine baštine tradiciju demokratskih protesta, promena i procesa u ovom društvu.Nisu zaboravljeni ni lupinzi Vuka Draškovića, ni političke i biznis transakcije Čede Jovanovića, ni era Vojislava Koštunice, ni vladavina uz pomoć Dačićevog aparata za disanje, ni Tadić kad je bio „glavni urednik Srbije“, ni sve Đilasove neuspele kombinacije da se nametne kao novi Đinđić, ni vreme kad se dozvolilo da jedan Boško Obradović maltene bude zaštitno lice opozicije, ni nepromišljeni bojkot kojim je predsedniku svega ovoga omogućeno da dve godine vlada praktično bez ikakve kontrole, ni sve što je u poslednje vreme radio Vuk Jeremić...„Mama“ koja je kao devojka šetala devedesetih, danas kao baka gleda slike unučića preko vajbera ili kuva za tri generacije u nekom skučenom prostoru, pokušavajući da odgonetne kakvih su sve boja bili „skakavci“ koje su joj pojeli poslednju deceniju prošlog i prve dve ovog veka.

Napisaću poseban tekst o tome koliko su i danas aktuelne neke parole iz „zime našeg nezadovoljstva 1996/97“, pri čemu će mi od velike pomoći biti dve sjajne knjižice mog prijatelja i još neprežaljenog kolege Slaviše Lekića (1959-2021) pod naslovom „Svi u napad“ (BiS press, Beograd, 1977).Jedna od poruka iz tog po mnogo čemu herojskog doba glasi. „Ako i sad zažmurimo, možda nikad nećemo progledati!“BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]