Na današnji dan pre tačno pola veka, u sredu 26. septembra 1973. godine, ušao sam, ne bez straha, u zgradu "Borbe" na tadašnjem Trgu Marksa i Englesa. Tog dana počeo je moj probni rad u redakciji "Večernjih novosti" (tada na trećem spratu), na osnovu velikog konkursa za mlade talente, raspisanog i delom završenog tokom minulog leta.
Na taj konkurs, koji je vodio poznati novinar, kasnije i predsednik Udruženja novinara Srbije Jug Grizelj, stiglo je više od 550 prijava, da bi na kraju nas šesnaestoro dobilo šansu da se okušamo i kao pripravnici. Nesvakidašnji presedan i u to vreme predstavljala je činjenica da niko od nas nije imao nikakvu „vezu“ u redakciji „Večernjih novosti“ ili tadašnjoj „Borbinoj“ kući, pri čemu je vrhunac objektivnosti bio događaj koji je često pominjao kolega Grujica Spasović, sa kojim ću kasnije raditi u čak pet redakcija.
Kad smo imali prvo testiranje u velikoj sali na šestom spratu „Borbine“ zgrade, Jug Grizelj je pre početka prozvao nekih pet, šest imena i zamolio te kandidate da napuste salu, rekavši: „Možda ćete vi jednog dana postati sjajni novinari, ali za vas su intervenisali sa raznih mesta i ja ne želim da na taj način ugrožavam ovaj konkurs!“
Ja sam u tom trenutku pretrnuo od straha da ne čujem i sopstveno ime, pošto me je izvesni Konstantin R. Jović, koji je s mojim društvom ponekad sedeo u tada čuvenom Klubu radnika društvenih delatnosti na prvom spratu u Čika Ljubinoj 15, ubeđivao da je njegov otac, tada funkcioner u Skupštini Srbije, „sredio da budemo primljeni obojica“. To, na moju sreću, nije bila istina, već samo pusto „Kokanovo“ hvalisanje, tako da sam nastavio svoje učešće u tom svojevrsnom nadmetanju, pomalo nalik onom iz kultnog filma „Konje ubijaju, zar ne“.
Sećam se da nam je jedan od zadataka bio da napravimo prilog za „Večernje novosti“ na osnovu priče direktora Zoološkog vrta u Osijeku, koga su doveli pred nas na pravu „konferenciju za štampu“, pošto je nekoliko dana ranije tamo lav odgrizao šaku jednom dečaku. Po svom izboru, mogli smo da napišemo vest, informaciju, članak, komentar… Ja sam se opredelio za komentar i bio sam siguran da ću proći u naredni krug, kad sam dva dana kasnije u „Novostima“ pročitao tekst Juga Grizelja u njegovoj kultnoj rubrici „Iz mog ugla“ sa gotovo istim tezama i stavom.
Time je, na neki način, ispravljena „istorijska nepravda“ što u „Novostima“ nisam počeo da radim godinu i koji mesec ranije. Naime, u leto 1972. prijavili smo se za honorarce moj prijatelj i kolega sa studija Dragoljub Žarković i ja. Po običaju, poslali su nas u Beogradsku rubriku, gde je sa nama popričao urednik Sreten Petrović. On nam je dao po jednu šlajfnu i rekao da rukom napišemo tri, četiri rečenice šta mislimo o „Večernjim novostima“. Iako smo sedeli daleko jedan od drugog, nekako je ispalo da smo obojica napisali da je to „kaubojski list“, u kome se „čitaju samo naslovi“, mada neki vole i stripove (“Večernje novosti” su u to vreme imale čak pet stripova, ljubavnu seriju „Julija Džons“, vestern „Cisko Kid”, sportski “Ben Bolt“, humoristički „Porodica Tarana“ i strip za decu o psiću „Švrća“, čiji su roditelji legendarni Diznijevi junaci Maza i Lunja)…
Sretenu se to dopalo, pa je rekao da dođemo u ponedeljak da počnemo da radimo kao honorarci. Moja bivša devojka Mirjana Radić iz Politove ulice u to vreme se zabavljala sa nekim Petrom, sinovcem poznatog glumca Tome Kuruzovića, koji je tada već bio u takvom statusu u „Novostima“, a on mi je, kad sam se pohvalio da „od ponedeljka počinjem da radim“ doslovce rekao: „To ti ništa ne vredi, jer je Sreten Petrović samo zamenjivao Manojla Vukotića. Taj se vraća u ponedeljak sa odmora, a kod njega honorarci mogu samo da sanjaju pravu šansu”. (U stvari rekao je nešto prostije, što me je, moram da priznam prilično obeshrabrilo.)
PROČITAJTE JOŠ:
To sam iste večeri u „Vardaru“, kafani koja je u to vreme još radila na uglu Njegoševe i Beogradske, ispričao Žaretu, a on mi je rekao da je „možda pametnije da nastavimo da studiramo i privedemo fakultet kraju, pa da se tek tada prijavimo negde za posao“. Tako je i bilo, on je po završetku studija novinarstva na FPN otišao u „Ekspres Politiku“, gde je dogurao do zamenika glavnog i odgovornog urednika u vreme čuvenog Božidara Bogdanovića, a ja sam se godinu dana kasnije, posle odslušane treće godine prijavio na konkurs „Večernjih novosti“.
(Inače, za to je više nego zaslužan moj brat Vladimir, jer je on slučajno kupio „Novosti“ jedne večeri kad se vraćao kući, pa me je posle nekoliko puta podsetio da ne zaboravim da pošaljem prijavu, uz koju su tražili da ukratko napišemo baš to, šta mislimo o „Večernjim novostima“.)
Fakultet sam završio četrnaest godina kasnije, a kad sam ujesen 1987. iz „Duge“ prešao u “Borbu” za zamenika šefa Deska šef mi je bio – Manojlo “Manjo“ Vukotić!
Sledeća faza tog maratona bio je probni rad, koji je za stotinak odabranih počeo 1. septembra 1973. godine. Ja sam zbog ispita na Fakultetu političkih nauka dobio dozvolu da dođem 25 dana kasnije. Kad sam se, na današnji dan pre pola veka, javio Jugu Grizelju, on mi je rekao da ima mesta u grupama koje vode Stanislav Marinković i Zoran Marković, obojica u to vreme poznati urednici “Večernjih novosti”, pa me upitao „kod koga ćeš“.
Ja sam ga pogledao i u nekom magnovenju rekao da hoću da se raspitam, jer ne znam mnogo o njima dvojici. Od kolega koji su već bili na probnom radu saznao sam da je Marković „duša od čoveka“, a da ih Marinković “maltretira, cepa tekstove, viče i šalje na nemoguće zadatke“.
Grizelja je još više od toga što sam postupio po večitom novinarskom pravilu „kad nešto ne znaš – raspitaj se“; oduševio moj izbor da uđem u grupu legendarnog Staše Marinkovića, kasnije takođe predsednika Udruženja novinara Srbije, U toj “Stašinoj grupi” bili su još i Minja Tomašević, Maja Vojinović, Bora Karaulić, Zagorka Vučković, Zoran Vučković i Veliša Krsmanović. Njih šestoro su, po Stašinoj „preporuci“, pošto je i list “Borba” tada raspisao konkurs za mlade novinare – prebačeni u tu redakciju, dok je meni rečeno da sam ja među onima na koje „Večernje novosti“ ozbiljno računaju.
U prevodu, postao sam pripravnik, što je zvaničan početak mog radnog staža.
Pošto niisam baš siguran da ću u petak 15. decembra ove godine biti u prilici da obeležim tačno pola veka od kako sam, zajedno sa još 15 koleginica i kolega, primljen za pripravnika u redakciji “Večernjih novosti”, zato ću ovom prilikom još jednom pomenuti tu sjajnu generaciju, od kojih, na žalost, mnogi više nisu među nama: Anđelka Jekić, Ljubica Ivan, Slavica Vučković, Jelka Đurić, Dragana Minić, Sekula Krstajić, Dušan Milovanović, Ivan Jovanović, Mihajlo Ješić, Grujica Spasović, Mirjana Smiljković, Dragoljub Slomović, Predrag Mrmak, Rade Milosavljević, Slobodan Pešević i ja.
Koliko je to bio dobar izbor za „Večernje novosti“, možda najbolje kazuje podatak da su svi oni, izuzev Grujice i mene, čitav radni vek proveli u matičnoj redakciji ili u nekom od izdanja iste firme.
BONUS VIDEO: 21. Protest Srbija protiv nasilja
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar