Piše Ivan Mrđen: Dada Vujasinović (10. februar 1964 – 8. april 1994)

U subotu se navršilo 29 godina od kako je Radislava Dada Vujasinović (1964-1994) „izgubila život pod nerazjašnjenim okolnostima“. Tako piše na zadnjoj strani korica knjige „Svedočenja iz obeščašćene zemlje“, koju je njena sestra Aleksandra Vujasinović-Šmic objavila u Torontu 1995. godine. Evo ističe već treća decenija, a okolnosti su i dalje „nerazjašnjene“, a izvršioci i nalogodavci tog zločina neotkriveni.

Knjigu, koja bi morala da bude sastavni deo obavezne literature za studente novinarastva, čine Dadine reportaže i intervjui, objavljeni u „Dugi“ od maja 1991. do avgusta 1993. i njena pisma sestri od 21. jula 1990. do osam dana pre surove likvidacije. Iz kojih ni na koji način ne bi moglo da se zaključi da bi takva osoba mogla da izvrši samoubistvo, kako glasi „prvobitna zvanična verzija“.

U subotu je u prostorijama Nezavisnog udruženja novinara Srbije održan javni čas za grupu studenata novinarstva sa Fakulteta političkih nauka, na kome su o radu i životu Dade Vujasinović govorile njena tadašnja koleginica iz „Duge“ Vesna Mališić, autorka dokumentarne emisije „Dada – svedočenja iz obeščašćene zemlje“ Valentina Delić, profesorka FPN Aleksandra Krstić i rediteljka i glumica Sanja Krsmanović Tasić, autorka predstave „O s(a)vesti“ (Bitef teatar).

„Retke su prilike da ljudi čuju šta je Dada pisala i kakva je bila kao osoba, a to je jako važno. Ovaj tragičan datum se uglavnom obeležava tako što se ponavlja kako njena smrt nije razjašnjena, pri čemu od Dade prave žrtvu. A ona nije žrtva, ona je heroina, junakinja, pravi uzor generacijama novinara“, smatra autorka pomenute predstave, čiji je podnaslov “Esej u pokretu o Dadi Vujasinović”.

U subotu pre podne, pre nego što sam krenuo na ovaj događaj prelistao sam Dadinu knjigu i ponovo imao isti osećaj, kao kad sam je prvi put gotovo u dahu pročitao. Bilo me je sramota! Ne zbog onoga što sam radio tokom poslednje decenije prošlog veka (“Borba”, “Vreme”, “Danas” i “Naša borba” ipak su adrese kojih se nikad neću postideti), koliko sam se pitao kako smo tih godina uopšte mogli da idemo na more, sedimo po kafanama, rešavamo svakodnevne probleme… dok su na manje od tri stotine kilometara od nas ljudi činili nepojmljiva zverstva, sve u ime nacije, vere i novokomponovanih “veličina”…

Kako nismo pažljivije pročitali ono što je Dada pisala, dok su joj još dozvoljavali, kako nismo prepoznali taj “talog društva koji je isplivao na površinu”, kako smo postali obični voajeri u nečemu što je ona sjajno prikazala u samo četiri reči: “Rat je postao estrada!”

Iz “Duge” sam otišao krajem 1987. godine, a Dada Vujasinović je na treći sprat zgrade Bigza došla 24. septembra 1990. kad tamo nije ostalo gotovo ništa od političkog i profesionalnog nasleđa Grujice Spasovića (1950-2020). On je ovu reviju između 1984. i 1987. godine učinio možda najuticajnijim glasilom onog dela jugoslovenske javnosti, koji nije imao gotovo nikakav pristup zvaničnim medijima.

Tako se Dada, mlada lepa i pametna, sa diplomom Filološkog fakulteta i već solidnim novinarskim iskustvom, našla u redakciji u kojoj su glavnu reč vodili ratni huškači i obožavaoci lika i dela Slobodana Miloševića (kasnije i njegove supruge i ćerke). Danas imam utisak da su Dadine reportaže “prolazile” jer ih njeni šefovi nisu razumeli, jer su mislili da je količina srpske nesreće, leševa i suza dovoljna da njih hvale tamo gde im treba. A da će bes i ljutnju ratnih profitera i svakojakih budala dignutih na nivoe njihovih pokvarenosti, koje je ona između redova sjajno opisivala, uvek moći da usmere na njenu mladost i ludost…

Treba nešto pripisati i lažnoj slici demokratizacije Srbije, pod utiskom delovanja grupe zaista uglednih poslanika iz redova opozicije, devetomartovske pobune i početnih privatničkih koraka u medijskoj sferi… Možda i zbog toga “nismo odmah primetili kako se paralelno formira galerija ‘nedodirljivih’ likova” (kako je u subotu rekla Vesna Mališić), to “srce tame” po rečima Dade Vujasinović. Odakle je, kad se danas pročitaju njeni tekstovi, moglo stići najmanje pet, šest naloga za njeno uklanjanje…

Zbog toga je veoma važno, kao što je u subotu ukazala profesorka Krstić, da se novinarska udruženja založe da u svim budućim istragama o napadima na novinare bude obavezna analiza šta su i o kome oni pisali. Danas nema ubistava, ali je sve više zastrašivanja, posebno preko društvenih mreža. Tehnika je možda nova, ali je “srce tame” gotovo isto kao pre trideset godina!

U tom smislu više je nego indikativan pasus iz Dadinog pisma sestri Sandri iz novembra 1993. godine: “Juče sam bila gost Radio Beograda, emisija ‘Naslovna strana’, pa sam imala prilike da kažem sve što mislim. Javljale su se psihopate da psuju i prete, ali ih nisu uključivali u program. Valentino me sada, u promociji svoje nove ’stranke’, stalno javno proziva, a njegovi podrepaši se dovlače u redakciju da mi nude mesto počasnog člana. Može samo da mi pljune pod prozor. Nemam više nikakvih iluzija. Oni koji su se zahvaljujući ratu toliko napljačkali sada imaju para da kupe bukvalno sve. I oni to čine. Bojim se da je kasno za pružanje bilo kakvog otpora.”

“Valentino” iz njenih pisama je osnivač Stranke srpskog jedinstva. Sve ostalo je isto, samo što na Radio Beogradu više neko poput Dade Vujasinović ne bi imao priliku da kaže sve što misli!