1
Kad ste se poslednji put nasmejali, ali onako baš iz srca? Društvene mreže prepune raznih videoklipova i kojekakvih klipana koji zarad ponekog klika više popravljaju sijalice i buše rupe na saksijama, ima tu i viceva sa podužim bradama, humor gotovo sasvim proteran iz medija, posebno elektronskih, sve u svemu ništa vredno pažnje…
Novine još malo drže do tradicije, ali tu većinom dominiraju aforizmi, kao specifičan vid književnog stvaralštva ovih prostora, sa posebnim akcentom na (ne)prilike u zemlji Srbiji. To je svojevremeno lepo objasnio profesor dr Ratko Božović (1934-2023): “Naš istorijski udes bilo je teško pratiti bleskom ironije, kalamburom humora i prostodušnim smehom najviše stoga što se društvena stvarnost našla u blizini tragičnog i ružnog, pa je bitno suženo pulsiranje smehotvorstva i humora”.
Zato je, po njegovim rečima, “nepotkupljivi deo kritičke javnosti prizivao kreativnu i kritičku snagu satiričnog nepristajanja”, pa je humor vrhunskih satiričara nosio i terapeutsko i kritičko značenje. Možda i zbog toga se aktuelni “sukob na aforističarskoj ljevici” prati sa mnogo više razočaranja nego kad je reč o sujetama, klanovima, nameštenim konkursima i privilegijama u nekim drugim oblastima društvenog života i nekim drugim vrstama umetnosti.
“Na svakom konkursu za književnu nagradu unapred se zna lauerat. Bar je dosad tako bilo.” U ovom aforizmu Stojana Bogdanovića nije teško prepoznati žaljenje što se takav običaj primio i među njegovim kolegama. Slično misli i Milan R. Simić iz Velike Plane, kome su ovih dana odštampali novu zbirku aforizama (“Maske su pale, fantomke nisu”), kad kaže: “Čelnici Udruženja srpskih satiričara vrše književni teror nad satirom!”
* * *
S druge strane, moj prijatelj Bojan Ljubenović mi je povodom jučerašnjeg teksta na ovom mestu, dobronamerno poručio: “I ti si se upecao na fore jednog dozlaboga sujetnog aforističara. Ne postoji NIKAKVA zavera protiv njega, čovek je ovog puta napisao jednu slabiju knjigu aforizama i samo zato nije dobio nagradu. I to je sve!”
Ok, možda je i tako, ali kako se onda događa nešto što je lucidno zapazio i M. R. Simić: “Nije mi jasno zašto i zbog čega najnagrađivaniji aforističari ne objavljuju svoje bolje aforizme?”
“Demokratija, laž, vlada, mafija, obećanja, prevare… Čuli ste izabrane odlomke iz mojih najboljih aforizama.”; “Korupcija, izborne krađe, beda stanovništva, politički sukobi… Pišem samo o neprolaznim temama.”; “Da biste čuli moje skromno mišljenje, morate dobro da mi platite.” Tako nekako bi glasila autobiografija jednog od najnagrađivanijih satiričara, koji se u međuvremenu potpuno prešaltao na problematiku muško-ženskih odnosa.
Kad se sve sabere, nije nikakvo čudo što me je poslednjih dana zaista nasmejao samo izvesni Nebojša od Zrenjanina, čiju objavu mi je poslala moja prijateljica Jelena Jeca Dragašević. Uz izvinjenje svim ponosnim vlasnicima određenih pasmina, njegov tekst prenosim u celini, sve sa pravopisnim greškama:
“Kod nas u Zrenjaninu u centru grada, kad upeknu one ploče moš janje okrenuti komotno, ne treba ti ni žar ni vatra. Za tri sata reš bude, mora da paziš da ne uvati. I onda vidim neke kurcoglave osobetine da u podne po zvizdanu dođu na kafu, što je ok, ali… Imam čeličnu erekciju kad vidim da dovede psa.
Naročito ove nove GMO sorte, što ih prave po poljoprivrednim apotekama za 7 sati. Uglavnom ih vode ovi što prodaju 4 hektara dedine zemlje pa kupe kera, ali aj, njihova stvar. Ono siroto kučište neki miks železeke i restartovane veverice, kad ga kupiš uz njega dobiješ onu pičkastu ogrlicu i srčanog crva gratis. Te nove sorte alergične na sunce, buku, vazduh, vodu i život, vise kod veterinara jedanajs dana nedeljno.
Poenta priče, dovede tog karfiola na povodniku, sedne u baštu, kafa jeste nije, a ovaj dahće i šišti dole pored stola kao farma pilića. Kontam da više kiseonika ima na Saturnu nego na 15 santimetra od tla, a ker visok osam i po cm. Reko snajka mislim da ti ker vata odozdo, oseća se malko na zagorelo. Oćeš špaklu pa da ga okreneš na drugu stranu, posoli ga malo da pusti vodu i ubaci luk za 10 minuta. De izuj se bosa pa prošeći malo kroz centar, ima ti pilirani tabani posle dvaes metara da ti izgledaju kao polovne kopačke .
Leptejebo pa nije ti to BANATSKI PULIN, da ceo vek visi na livadi po ovom vremenu, jede hrčkove kad ulovi i čičkove za salatu, sam sebi vadi krpelje i bije se sa četiri ovna ceo dan. Ovog tvog kad ujede buba mara pada u komu i ima temperaturu celo tromesečje. Krenem kući, u prolazu podignem ovog gremlina na stolicu a on pogled u fazonu, tebra imaš pivo i mešano meso u sledećem životu kase vidimo.
Ovaj moj grizli što ga imamo kući brižno gaji Kurcobolju i uveče da se šeta a kamoli po danu. Početkom juna uglavnom uvati ladovinu, ustaje da jede i da kenja i to mu je sva aktivnost do oktobra. Doduše nisam ga video da ustaje, ali vidim da je posuda regulare ispražnjena i redovno nalazim govna po dvorištu svako jutro, dakle redovna stolica i dosta kompaktna. Krnta 23 i po sata dnevno kao piton, hrče kao mečka i prdi izuzetno glasno i često, čisto da nam da do znanja da je tu i da pazi na nas i kuću…
Odjava, uživajte vikend je počeo…”
