0
“Došlo je dotle da je deci svejedno da li počinje škola, a da se prosvetnim radnicima ne ide u školu.” Na ovaj “iksić” Srđana Dinčića mogu da se osmehnu samo oni koji znaju da je on poznati stendap komičar.
Sve ostalo nije nimalo smešno. Uključujući i komentar Dušana Lekovića da su juče, prvog dana nove školske godine, “jedini koji su se radovali i bili puni ushićenja u vezi početka osnovnog obrazovanja, škole, bili đaci prvaci”. Posebno njegovo objašnjenje zbog čega je to tako: “Oni ne znaju šta ih čeka i očekuje tamo!”
“Tamo” ih očekuju učitelji i nastavnici kojima svakako nije svejedno što je ovaj nikad duži raspust potrošen bez vidljivije želje da se bilo šta promeni u ovdašnjoj prosveti.
“Evo, sedim na x-tom nastavničkom veću ovog avgusta i slušam diskusiju o svim smernicama, bezbednosti, mobilnim telefonima, itd. Imamo savete i preporuke iz ministarstva o sprečavanju nasilja i negovanju vrednosti. A sve to stiglo od vlasti koja je ogrezla u kriminalu bez granica” – napisala je osoba koja “iksuje” kao Maia.
PROČITAJTE JOŠ
“Tamo” ih očekuju i stariji đaci, za koje je neko primetio “što stariji – to sluđeniji”. O tome dosta govori i komentar jedne Ane na Dinčićevu objavu sa početka ovog teksta:
“Zabrinjavajući simptomi anomalije društva. A posledice su već očigledne. Sve više je mladih, koji zbog nedostatka morala, znanja i odsustva smisla idu besciljno i unezvereno, pravo u ambis.”
Neko će reći prestrogo, neko će zameriti generalizaciju, ali u osnovi odsustva volje da se ide u školu, kako učenika tako i njihovih učitelja, stoji sve veće i sve izraženije, gotovo svakodnevno, nasilje. Vršnjačko, starijih prema mlađima, roditeljsko, pa i ono koje proističe iz različitih vidova zabrana, na kojima prosvetari pokušavaju da kako tako izgrade nekakav autoritet. I škole kao institucije, i njih ponaosob…
Napisao sam juče da se odlučnost da se nešto promeni, iskazana posle majskog masakra u školi “Vladislav Ribnikar”, vremenom izgubila između slabljenja i politizacije protesta “Srbija protiv nasilja”, odnosno vraćanja u prvi plan prioriteta aktuelne vlasti, poput “stadiona za jednu utakmicu i pimplovanje predsednika svega ovoga”.
* * *
Upravo zbog toga se danas pitam da li uopšte vredi da bilo koga u zemlji Srbiji podsetim na jedno drugo iskustvo iz Finske, gde su osim što su značajno podigli kvalitet obrazovanja utrostručenjem plata prosvetara, uspeli i da još osetnije smanje sve oblike nasilja u obrazovnim institucijama. Reč je o KiVa metodu, kako se naziva inovativni finski program za borbu protiv maltretiranja u školama.
To je metod koji se bori protiv maltretiranja, promovišući dobrobit i obrazovanje u školi. Usmeren je ka stvaranju ne samo najboljeg obrazovnog sistema, već i jednog od najboljih sistema protiv maltretiranja. KiVa dolazi od finskih reči „Kiusaamista Vastaan“ što znači protiv maltretiranja. Nastala je na Univerzitetu u Turkuu 2007. godine, a realizuju ga stručnjaci za ovu materiju i finansira Ministarstvo prosvete i kulture.
Čak 90 odsto škola u Finskoj koristi ovu metodu, koja se već proširuje i primenjuje u drugim školama u Belgiji, Švedskoj, Estoniji, Ujedinjenom Kraljevstvu, Novom Zelandu i Španiji, što dokazuje njen uspeh i efikasnost.
KiVa je naučno dokazana u više naučnih studija, a njeni efekti se i dalje procenjuju. Ovaj program se fokusira na smanjenje, sprečavanje i kontrolu uznemiravanja među učenicima bilo koje vrste, uključujući maltretiranje putem interneta. Fokusiranje je prvenstveno na svedoke i gledaoce i to je ključni aspekt programa, a ne isključivo fokus na žrtvu ili žrtve.
„KiVa pokušava da promeni pravila koja vladaju u grupi. Unutar grupe su i ostali, oni ljudi koji ne maltretiraju, koji posmatraju, koji su svedoci i koji se smeju. Kroz tu neverbalnu komunikaciju oni prenose poruku da je ono što se dešava zabavno ili dobro, čak i ako imaju drugačije mišljenje“, rekla je svojevremeno Kristina Salmivali, profesorka psihologije i jedna od kreatora programa.
Cilj je da grupa uvidi da uznemiravanje nije zabavno, da ga nije potrebno tolerisati, da ga ne treba posmatrati kao “dečje stvari” i da se ne sme zauzeti pasivan i neutralan stav. U Finskoj je procenjeno kroz jednu studiju da KiVa metod smanjuje maltretiranje i viktimizaciju i povećava motivaciju, akademsko postignuće, percepciju pozitivne klime u grupi, kao i smanjenje anksioznosti i depresije.
Podaci iz više od 1.000 finskih škola pokazali su da je nakon prve godine implementacije programa maltretiranje i uznemiravanje značajno smanjeno. Nakon intervencije, 98 odsto žrtava je reklo da im se situacija poboljšala. Pametnima dosta!
* * *
Danas završavam ovu mini-seriju pod zajedničkim naslovom “back to school”. Dok sam pisao ove tekstove, da budem iskren, nekoliko puta sam se prisetio jednog događaja iz novembra, sada već davne 1987. godine.
Tada smo na konkursu za “urednike-komentatore” u redakciju “Borbe” primljeni Dragoljub Žarković (1951-2020), Mirko Klarin (1943-2022), moj ispisnik Nenad Briski i ja. Žare više nije mogao da opstane u promiloševićevskoj “Politici ekspres”, Klarin u Briski su došli iz NIN-a, koji je u to vreme (posle jedne od mnogobrojnih vlasničkih transformacija) počeo da naginje na istu stranu, a meni je još gore bilo u “Dugi”, u kojoj posle nasilnog smenjivanja Grujice Spasovića (1950-2020) nije ostao ni kamen na kamenu od prethodne uređivačke politike.
Sva četvorica smo prelazak dogovorili sa legendarnim Stanislavom Stašom Marinkovićem (1934-1989), ali “propisi su propisi”, pa smo tako morali da prođemo proceduru prijema, u koju je spadao i razgovor sa članovima komisije, koju su činili kolege Ratko Ličina i Pavle Mrđanov i visoka plavokosa pravnica Vera, čijeg prezimena ne mogu da se setim.
Bilo kako bilo, u jednom trenutku su me, iako me je već čekalo mesto zamenika šefa Deska, pitali o čemu bih voleo da pišem u “Borbi”. U to vreme mnogi su me znali kao novinara koji piše o sportu, posebno zbog višegodišnjeg uređivanja sportskih strana u “Omladinskim novinama”, kasnije NON-u, pa je ne malo iznenađenje bio moj odgovor da me najviše interesuje – obrazovanje!
“Tajna” je u činjenici da sam u tom trenutku imao tri đaka u kući (Milenu u sedmom, Maju u petom i Marinu u prvom razredu osnovne škole). O tome sam tog septembra počeo da pišem redovne kolumne za “Prosvetni pregled”, koji je u to vreme uređivala moja prijateljica Biljana Grozdanić, danas gospođa Stupar.
Danas, 36 godina kasnije, mogu samo da ponovim ono što mi je tom prilikom rekao Ratko Ličina, kao predsednik komisije: “Svaka čast, kolega Mrđen, samo se bojim da u ovom trenutku u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, to više nikog ne interesuje!”
