0
“Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo. Azbuka sa milijardu milijardi znakova. I neka u svakom od njih, kao rumena semenka, bude po jedno tvoje malo srce.
Onda iziđi u neko vedro veče, iziđi ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.”
Ovim prelepim zapisom Miroslava Antića (1932-1986) mnogi roditelji (a nisu izostali ni bake i deke) ovih dana su preko društvenih mreža čestitali prvi dan nove školske godine svojim ćerkama i sinovima, odnosno unučićima.
Ima u tom traženju “univerzalne lepote” i dosta bojazni da se ništa bitnije nije dogodilo od kako je nasilno prekinuta prethodna školska godina. Ništa lakše nije ni armiji provetnih radnika, o čijem nepovoljnom položaju i društvenom statusu je bilo mnogo reči posle masakra u školi “Vladislav Ribnikar” početkom maja.
A onda je sve relativizovano slabljenjem i politizacijom protesta “Srbija protiv nasilja”, odnosno vraćanjem u prvi plan “prioriteta” aktulene vlasti, poput stadiona za jednu utakmicu i pimplovanje predsednika svega ovoga. Između te dve krajnosti nekako su nestali problemi sa kojima će se već koliko danas suočiti i oni i deca.
Zato je moja prijateljica Nikolina Petronijević Sovilj u komentaru prvog teksta ove serije, onog o odevanju, napisala da nam “bavljenje decom mora postati prioritet”, da to mora biti “Nacionalni program”:
“Deca moraju izrasti u ljude bolje od nas. A dok rastu, moraju i nas napraviti bar malo boljim ljudima, počev od toga da nas nauče pravim vrednostima, pristojnosti i toleranciji, da vrate ljubav u domove i ljubav prema zemlji u kojoj svi živimo… pa do toga da nas nauče da recikliramo otpad (namerno banalizujem, ali i to je vrlo važno). Znam, težak zadatak sam im zadala. Ali verujem da je ostvariv!”
Svaka vlada koja izdvaja manje od šest odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) za prosvetu je “antisrpska, retardira stanovništvo i uništava srpski kapital znanja”, rekao je ne tako davno sociolog i predavač na Harvardu Danilo Mandić.
Po njegovim rečima, ljudski kapital je najvažniji za svako društvo, a njega čine znanje, školovanje, pamet, veštine, zanatlije…
„To je koren svega, društvo koje ima ljudski kapital ima pretpostavku da sve ostalo uradi, ako ga nema, ne može da ga nadoknadi. Mora da se ulaže, to ne pada s neba, ne dolazi iz fondova Evropske unije, ne dobija se nacionalizmom i nacionalnim halucinacijama, nego se ulaže. A kako naša država tretira prosvetu – ja bih to opisao metaforom da zalivamo biljku kiselinom“, njegova je više nego upozoravajuća ocena.
Kad se pogleda procenat BDP-a koji neka država ulaže u prosvetu, presek jasno pokazuje koje će države da budu uspešnije. Južna Koreja 6,1, Brazil 6,3, Finska 6,4, Norveška 8,0… podigli su milione ljudi iz siromaštva, smanjili stopu kriminaliteta povećanim ulaganjem u obrazovanje.
“Prosek u EU je 5,0, Rusija ulaže 4,7, a Srbija tri koma cvonjak. Srbija i Albanija izdvajaju najmanje u Evropi, manje od Bugarske ili Hrvatske, čak manje od proseka za zemlje sa sukobima, zemlje koje imaju rat”, naglasio je profesor Mandić.
I profesor Filozofskog fakulteta dr Miodrag Zec tvrdi da budućnost svake zemlje zavisi od ulaganja u mlade i obrazovanje. Njegova izjava da “seljak najbolje tele čuva za sebe, a mi svake godine deset najboljih učenika Matematičke gimnazije damo strancima”, često se citira. “Problem malih zemalja, a mi smo mala zemlja, jeste što su njeni resursi ograničeni. A stanovništvo je ključni resurs. Zato Srbija mora da ima izuzetno dobar sistem identifikacije talenata i ljudskog kapitala i da ih neguje. Nažalost, mi smo potonuli u mantru koja nam je nametnuta, da možemo da se razvijamo na bazi golog fizičkog manuelnog rada. Za privlačenje investitora ne traži se znanje već manipulativni poslovi i obuke od 15 dana. A onoga koga školujemo 15 godina i pokaže talente, jednostavno dajemo”, rekao je profesor Zec u jednom intervjuu još pre nekoliko godina.
Koji nije imao ko da pročita! Kao ni njegovo upozorenje da nam razvijenije i bogatije zemlje uzimaju talente, a vraćaju nam prljavu industriju. Tako da to na duži rok ne može da bude dobar izbor.
Nisu bolje “prošli” ni dekani Filološkog, Matematičkog, Filozofskog, Hemijskog, Biološkog, Fizičkog, Geografskog i Fakulteta za fizičku hemiju, koji su nedavno predložili niz mera kako bi se rešio gorući problem našeg školstva – nedostatak nastavnog kadra i sve manji broj studenata koji upisuju fakultete na kojima se školuju nastavnici srpskog, matematike, geografije, biologije, hemije, fizike…
Jedan od predloga je da se uvedu posebne stipendije za studente koji upisuju nastavničke fakultete, ali i da se značajno popravi materijalni položaj nastavnika. Za to je neophodno ne samo povećati plate, nego stvoriti uslove da plate u prosveti budu za 30 do 50 odsto više od prosečnih u Republici Srbiji.
„Jedna od preporuka za rešavanje ovog problema jeste da se poveća ugled samih nastavnika. Na tome treba najviše da radi resorno ministarstvo, odnosno država kroz, pre svega, novčane stimulacije. Najpoznatiji primer je Finska – oni su podigli plate nastavnicima tri puta. Uradili su otpuštanje svih nastavnika, a potom su preko leta raspisali konkurse, na koje se javio odgovarajući kadar“, rekao je za naš portal Ljubiša Stanisavljević, dekan Fakulteta za biologiju.
“Finski model” se pokazao uspešnim u zemlji sa tek nešto više od pet miliona stanovnika, tako da ne stoji “argument” da nešto tako nije moguće u Srbiji, jer smo navodno “mala zemlja”.
Od Novog Sada do Novog Sada. Od sjajne pesničke poruke za početak nove školske godine, do britkog aforizma aforističarske legende Ninusa Nestorovića, zbog koga će uzdahnuti upravo mnogi prosvetni radnici: “One koji rade za eksere, najlakše je zakucati za dno!”
