Podatak da se gotovo polovini građana Srbije (istina, uglavnom starijim od 60 godina) dopada komunističko uređenje Kine preuzeo sam iz rezultata istraživanja Instituta za evropske poslove, realizovanog od 29. marta do 7. aprila ove godine.

Ti rezultati pokazuju da čak 83 odsto ispitanika vidi Kinu kao prijatelja Srbije, dok trećina građana smatra da je Kina naš najveći donator. Analitičari su takvo shvatanje kinesko-srpskih odnosa povezali sa pandemijom korona virusa, kad je Kina Srbiji nesumljivo ponudila značajnu pomoć, što je predsednik svega ovoga brzo sažeo u floskulu “moj brat Si”.

U ekonomiji, međutim, stvari stoje drugačije. Prema podacima Narodne banke Srbije, kineske investicije u proteklih deset godina u Srbiji ukupno iznose 1,6 milijardi evra, što je svega deseti deo onoga što navode najviši zvaničnici i njima naklonjeni mediji. Tako su, na primer, investicije iz Kine u 2019. u ukupnom iznosu od 321,8 miliona evra činile osam odsto od ukupnih investicija svih država u Srbiju (3,8 milijardi evra).

“Svaka investicija je naravno dobrodošla, ako je stvarno investicija. Ali Kina je poznata po tome da mnogo više voli da državama Zapadnog Balkana daje kredite”, ocenila je u tekstu za Medija centar Janja Klasinc, politička analitičarka i novinarka iz Ljubljane.

Evropska unija je tokom 2019. u Srbiji investirala 3,2 milijarde evra, što je gotovo 85 odsto svih investicija u našoj zemlji, dok se lane, dakle u vreme korone, taj udeo zadržao na oko 70 odsto. S druge strane, gotovo polovina ispitanika u pomenutoj anketi ili nema stav po tom pitanju ili smatra da Srbija “nema nikakve koristi od EU” (ovo drugo, čak 25 odsto).

Stvarni podaci i percepcija prijateljstva među narodima i državama nemaju mnogo veze, što Klasinc objašnjava uticajem politike i medija, posebno televizije. U stvarnom životu važi “ljubav za ljubav, a sir za pare”, kako je govorio moj prijatelj iz Šimanovaca “Racko” Vujičić.

Ali, stvarnog života ionako već dugo nema na gotovo svim ovdašnjim televizijama!