4
Neverovatno koliko je život lak kada vas apsolutno ničeg nije sramota. Nepodnošljiva lakoća kojom su se ta pošast, neurotoksin i mentalna psorijaza proširili i inficirali svaki beskičmeni oblik, koji uporno parazitira na ruševinama civilizovanog društva, podjednako je neverovatna. Brzina kojom ti neoblici nastavljaju da razaraju nervni sistem svakog iole pristojnog građanina, nadmašila je čak i onu fizičku konstantu, jer zahvaljujući njima, od svetlosti, danas, brže putuje samo – njihova sramota.
Radijacija kojom smo, pak, izloženi u poslednja tri dana, nadmašila je sve granice izdržljivosti. Najpre nam je tužilaštvo održalo besplatan tečaj o hemijskoj razgradnji alkohola i kokina u organizmu, čije je naravoučenije bilo – cirkaj, crtaj, vuci (mrči), pa vozi – ako ti bešika posluži kao rezervoar i ako imaš koga da pozoveš iz policijske marice.
Pročitajte još:
Usput su nam objasnili da je „Dregerov“ aparat za testiranje vozača na narkotike najobičnije „đubre“, ništa manje nego kočioni sistem „mercedesa meklarena“, koji očigledno ne reaguje na komande onih obrisa lobanja, koji su samo u ovakvoj zemlji i ovakvom društvu mogli da dobiju priliku da posegnu za ovako skupocenim automobilom. Uostalom, kao i za „borsalinom“…
Istovremeno kad je šeširdžijina „predvečernja mora“ iz Užičke doživela konačni rasplet, isti talas mentalne ogavštine zapljusnuo nas je i izveštajem poverenika Milana Marinovića, rođenog Valjevca (kakva surova ironija).
„Nije Vesko kriv što je pokazao spisak za odsrel, krivi su mediji koji su to zumirali i objavili!“ naravoučenije je izveštaja gospodina Marinovića iz nekog drugog Valjeva, koje očito nema veze sa onim iz kog su, recimo, potekli policajka Katarina Petrović ili Aleksandar Obradović.
Sa druge strane, Vesko, koji je prošao trnovit put od skromnog policijskog akademca iz zlatiborskog, preciznije pribojskog okruga, do načelnika beogradske policije nastanjenog u luks-nekretnini na Dedinju (naselju poznatijem među Beograđanima kao Banjica 1), a čije poreklo do danas nije uspeo da objasni, pitanje neimanja sramote uspeo je da vozdigne na mnogo viši nivo.
I njemu su, kao Marinoviću, uglavnom za sve krivi novinari, posebno kad nisu mentalno ograničeni i kad postavljaju pitanja na koja nema unapred pipremljene odgovore. Njega nije bilo sramota da tvrdi da je stančugu na Dedinju (Banjici 1) kupio od kredita koji je dobio od banke – u sivoj gradnji. Nije ga bilo sramota što u istoj zgradi, drugu stančugu, takođe nepoznatog porekla, ima njegova tazbina.
Nije ga bilo sramota da primi odlikovanje u trenutku kad roditelji dece koja su ubijena u školi na teritoriji njegove policijske nadležnosti, traže njegovu odgovornost zbog pokazivanja spiska na konferenciji za medije nakon masakra. Nije ga bilo sramota da ti isti roditelji potpisuju peticiju i traže da mu se taj isti orden oduzme.
Vaistinu, sramotne okolnosti koje je malo ko u stanju da savlada i ostane na zemlji i to u svečanoj uniformi.
U besramnom izveštaju, ovlašćena lica Poverenika navela su i to da je Milić na konferenciji bio „vidno uznemiren“. Po čemu „vidno“ ostalo je nejasno, jer načelnik Milić, godinama unazad na svojim javnim nastupima, nema nikakav izraz lica, već eventualno maksilofacijalni grč, a la „clostridium botulinum“.
Kad je u situaciji poput one kad treba da se izljubi sa Batom Santosom i prihvati orden, čak mu je i osmeh ograničen do pola obraza, a govor lokalizovan i podređen zakonu otvorenog sloga – kao kod Donalda Trampa.
A svi smo samo očekivali istinu:
„Ljudi, izvinite, pogrešio sam, morao sam da pretpostavim da će neke novinarske karikature zumirati spisak, prevideo sam, proklizao sam, bio sam uznemiren, šokiran…“, bilo bi dovoljno, a nadasve dostojno od jednog ozbiljnog policajca, koji je, kao i svaki živ čovek, napravio grešku.
Ali ne, on je izabrao da postane fokus neprimerenih izveštaja, nepokrenutih istraga, nedostojnih manipulacija.
Izabrao je da bude Vecko.