Piše Dejan Žujović: Out Of The Dark

Pre neki dan zakačih se sa našim čovekom oko Vienne. U jednom trenutku se osetio prozvanim. Kakva crna prozivka kada živiš u gradu koji je godinama proglašavan idealnim za život? Vienna Calling. Bio sam u Vienni više puta. Upoznavao emigraciju iz Srbije, Hrvatske i Bosne. Ljude koji žive svoje živote i ne prebrojavaju krvna zrnca. Odgovorih čoveku da sam zbog ovoga šmekera intezivno učio nemački. Falco. Svojevremeno je vladao listama Evrope i Amerike. Čovek apsolutnoga sluha. Poginuo je u sudaru na Dominikanskoj Republici sa samo 40 godina. Godinu dana nakon toga izlazi posthumno album Out Of The Dark sa istoimenim hitom. Pljujte me, ali sam ga u toj fazi svog života mnogo voleo i asocira me na more mladalačkih zabluda.

Kako izaći iz mraka? Mraka u kome živimo. Mraka u kome neko može da pregazi dečaka i ozbiljno povredi njegovog oca i brata, pobegne i bude pušten da se brani sa slobode? Out Of The Dark? Pa šta treba da radimo? Da se zaklinjemo na krvnu osvetu kao nekada? Da uzimamo pravdu u svoje ruke? Da nas bahati, bezobzirni, primitivni, neobrazovani vraćaju u srednji vek? Da bismo mogli sa njima? Smrt jednog dečaka i lajtmotiv ove kolumne sublimiraju sav očaj života u ovoj zemlji. Ovde, gde život običnog čoveka ne košta ni pišljiva boba. Ni njegove dece, jer njegova deca nisu naša deca. Zamislite da je pregažen neko njegov?

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAovAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
Ne bi mogli da živimo narednih deset godina od njega, njegovih podguznih muva sa Pinka, Informera, Kurira. Vaše dete je bezimeno. Njegov život je nevažan. Poželjno je da vozač pobegne sa mesta nesreće, dobiće manju kaznu. Poput Željkovog malog. Surovo osuđenog na nanogicu jer je njegov sin. I kućni pritvor. Pa ti sirotinjo, i dalje gledaj Pink i kuni se u srpsku majku, sa sličnim nakitom u prošlosti. Kad malo bolje razmislim, i ne zaslužuješ bolju sudbinu od one koje te čeka.

Ti si narod bez časti, obraza i morala. Tvoju decu ubijaju a ti kao fazan gledaš i miriš se sa sudbinom. Važnije ti je da li se neka kurva kresnula, popušila u nekom rijalitiju, nego da li tvoja deca imaju neku sudbinu u ovoj zemlji. Ne boj se. Nisi ti prvi ološ koje su ove gudure iznedrile. Pročitaj Naše dane Vladislava Petkovića Disa. I deda ti je bio sličan bezobzirni ološ, nisi ti kriv muko, što si ukrivo napravljen.

Narodu sa Karaburme imam da poručim – vi branite obraz ovoga naroda. Imate pravo na to. Prvi tragovi ovoga grada su nastali na Karaburmi. Ako svi treba da nestanemo, hajde da krenemo od Karaburme. Hajde sve ovo da demontiramo i jednom za svagda napravimo zemlju za našu decu. Za vikend ću da vam se pridružim. Radio sam ove nedelje, nije bilo vremena. Neću ništa. Ne dolazim zbog vas, dolazim zbog sebe.

Da se ponovo osetim čovekom. Kome su ponosni Piperi usadili slobodu i pravdu u gen. Tvrdi, kameni. Da mi duša izađe na svetlo. Da budem na svetloj strani sile. Uvek Luke Skywalker, nikada drugo. Da znam da se borim zašta treba, dok mi uz ovu pesmu suze idu. Da se ovaj nakaradni sistem natera da Lazara Gajića smesti na bar 30 godina robije.

Previše je bola. Previše je nepravde za ovo vreme. Previše mrtvih. Previše vaših. Ali znajte. Nas je više.