Piše Ana Vučković: Što me čini sretnom

Ovih dana, kako je otišao divni Zafir Hadžimanov, razmišljala sam o tome koliko jeste logično da se o nekome piše kada ga više nema, ali koliko je dobro i potrebno da se o ljudima piše i govori dok su tu, da to i sami čuju.

I zato sada neću o Zafiru i ponaosob o članovima njegove čarobne porodice, a o svakome bi se moglo napisati onoliko; o dve ili čak tri velike muzičke porodice, koje su se povezale, o muzičkom genu koji ne preskače, nego se samo prenosi, o talentu, dobroti i vrlini. Danas ću o jednom trenutku, o nečemu što je na sreću zabeleženo, o magiji u tri minuta, o jednoj ženi, pesmi, gradu, o jednoj zemlji.

Pre desetak godina naletela sam na jutjubu na snimak sa Opatijskog festivala, 1968. Crno-bela tehnika, orkestar, mala crna haljina sa špicastim dekolteom, bronzani kaiš (barem tako izgleda korelat u crno-beloj tehnici), ajlajner, moderna kratka frizura, jedna nežna pojava, Senka Veletanlić, a ispred nje mikrofon RTZ. I onda njen glas, prodoran i postojan, ona peva pop pesmu koja klizi u džez, To je ono što me čini sretnom.

Volim mnogo Josipu Lisac, volim i kako ona peva ovu pesmu, ali Senka je donosi na tako poseban način, pa mi je njena verzija omiljenija. Takva elegancija i modernost, stil i nežnost. I da, verujem, i znam, gledajući nastupe sa Opatije, sa mnogih drugih sličnih festivala, da je svaki nastup osmišljen, da su najbolji kompozitori pisali pesme, a orkesti naših radio-televizija uobličavali melodije, da su haljine šivene po novoj modi s pogledom na Pariz i Rim, da su sve te sjajne frizure izašle iz onih retro hauba, ali ovaj nastup – to je nešto što stoji u mojoj glavi kao biser, kao etalon stila, lepote, dramatike.

Iza Senke je neka futuristička scenografija, liči na kapsule, krugove, pastile, bombone, kao jaja u kartonu, lepša od bilo čega što sam videla kasnije, što dreči i šljašti. Liči mi na enterijere Vernera Pantona, danskog arhitekte koji je petljao sa tim loptama i lusterima, i pravio čuda. Da, sve vuče ka San Remu, ali ima nečeg što me podseća u tom nastupu i na London, na swinging 60s, Senka je malo kao Sendi Šo, malo kao Vanesa Redgrejv u Blow up, ali zapravo ne, Senka je Senka. Minimalizam i elegancija, i stihovi – jedan čovjek živi tu, neka tajna mu je ime, jedno dijete živi tu, taj se čovjek igra s njime.

I slušalac mora da pomisli da čoveka s kojim će ona provesti život i na njenog sina, za koga ona tada ne zna i koji će se roditi pet godina posle toga. Kao kada slušamo Jedne noći u decembru, pa znamo da je pesma napisana za buduću ženu i za još uvek nerođenog sina. I bude nam toplo oko srca, pogotovo zato što znamo te lepe priče i šta će biti posle, znamo kako ti Senkini džezi krajevi nisu slučajni, da je to nešto što će da se nastavi na najlepši mogući način.

I zato volim da gledam ovaj nastup iznova i iznova, svako malo se vratim u tu mitsku 1968, u Opatiju, grad u kome zapravo nikad nisam bila, da vidim ponovo Senku i tri devojke ženska prateća vokala, orkestar u podnožju, krugove i lopte, orkestar, da ponovo, u ta tri minuta, budem deo nečega što vam lako može proći ispod radara na jutjubu. Ali ako to vidite, biće vam jasno o čemu govorim, i šta me to čini sretnom.