Piše Ana Vučković: Što me čini sretnom

I zato sada neću o Zafiru i ponaosob o članovima njegove čarobne porodice, a o svakome bi se moglo napisati onoliko; o dve ili čak tri velike muzičke porodice, koje su se povezale, o muzičkom genu koji ne preskače, nego se samo prenosi, o talentu, dobroti i vrlini. Danas ću o jednom trenutku, o nečemu što je na sreću zabeleženo, o magiji u tri minuta, o jednoj ženi, pesmi, gradu, o jednoj zemlji.Pre desetak godina naletela sam na jutjubu na snimak sa Opatijskog festivala, 1968. Crno-bela tehnika, orkestar, mala crna haljina sa špicastim dekolteom, bronzani kaiš (barem tako izgleda korelat u crno-beloj tehnici), ajlajner, moderna kratka frizura, jedna nežna pojava, Senka Veletanlić, a ispred nje mikrofon RTZ. I onda njen glas, prodoran i postojan, ona peva pop pesmu koja klizi u džez, To je ono što me čini sretnom.https://www.youtube.com/watch?v=08wc-QhPnTQVolim mnogo Josipu Lisac, volim i kako ona peva ovu pesmu, ali Senka je donosi na tako poseban način, pa mi je njena verzija omiljenija. Takva elegancija i modernost, stil i nežnost. I da, verujem, i znam, gledajući nastupe sa Opatije, sa mnogih drugih sličnih festivala, da je svaki nastup osmišljen, da su najbolji kompozitori pisali pesme, a orkesti naših radio-televizija uobličavali melodije, da su haljine šivene po novoj modi s pogledom na Pariz i Rim, da su sve te sjajne frizure izašle iz onih retro hauba, ali ovaj nastup - to je nešto što stoji u mojoj glavi kao biser, kao etalon stila, lepote, dramatike.Iza Senke je neka futuristička scenografija, liči na kapsule, krugove, pastile, bombone, kao jaja u kartonu, lepša od bilo čega što sam videla kasnije, što dreči i šljašti. Liči mi na enterijere Vernera Pantona, danskog arhitekte koji je petljao sa tim loptama i lusterima, i pravio čuda. Da, sve vuče ka San Remu, ali ima nečeg što me podseća u tom nastupu i na London, na swinging 60s, Senka je malo kao Sendi Šo, malo kao Vanesa Redgrejv u Blow up, ali zapravo ne, Senka je Senka. Minimalizam i elegancija, i stihovi - jedan čovjek živi tu, neka tajna mu je ime, jedno dijete živi tu, taj se čovjek igra s njime.I slušalac mora da pomisli da čoveka s kojim će ona provesti život i na njenog sina, za koga ona tada ne zna i koji će se roditi pet godina posle toga. Kao kada slušamo Jedne noći u decembru, pa znamo da je pesma napisana za buduću ženu i za još uvek nerođenog sina. I bude nam toplo oko srca, pogotovo zato što znamo te lepe priče i šta će biti posle, znamo kako ti Senkini džezi krajevi nisu slučajni, da je to nešto što će da se nastavi na najlepši mogući način.I zato volim da gledam ovaj nastup iznova i iznova, svako malo se vratim u tu mitsku 1968, u Opatiju, grad u kome zapravo nikad nisam bila, da vidim ponovo Senku i tri devojke ženska prateća vokala, orkestar u podnožju, krugove i lopte, orkestar, da ponovo, u ta tri minuta, budem deo nečega što vam lako može proći ispod radara na jutjubu. Ali ako to vidite, biće vam jasno o čemu govorim, i šta me to čini sretnom.