Pet Kurtijevih šamara u jednom danu: Piše Milenko Vasović

Desetine hiljada Srba na severu Kosova od 14. maja ostale su bez srpske valute kao sredstva plaćanja. Neki imaju zalihe, pojedini štekovane evre, a sirotinja će morati da gladuje, nadajući se da ih Srbija nije zaboravila.

Srbija možada nije, ali On jeste. Poslužili su mu, učvrstio je vlast i sad mu ne trebaju. Parolu „nema predaje“ zamenila je kuknjava o prevari, sleganje ramenima, podvijanje repa i - neizgovoreno doviđenja.

On koji je i za manje stvari dizao vojsku, pomerao tenkove, slao sina na Gazimestan, sad se udidio. Ne saziva Savet za nacionalnu bezbednost, ne zove Srpsku listu na konsultacije, kao da Kosovo više nije sveta srpska zemlja. A i što bi kad je srpski živalj stigao taman tamo gde ga je vodio - do zida.

Doduše, podneo je žrtvu, istog dana popio je kafu sa ruskim ambasadorom. Malo li je?

Drugi udarac stigao je na Andrićev venac preko leđa patrijarha. Gospodin Porfirije vraćen je sa granice, nije mu Kurti dozvolio da ode do Pećke patrijaršije, tamo gde je njegov tron. I gde je trebalo da otpočne Sabor SPC.

Tako se prvi srpski arhijerej iznova uverio da Bog ne stanuje u Predsedništvu Srbije. I da je malo šlihtarski izjaviti da SPC „podržava sve što se radi u toj instituciji za dobro naroda i Srbije“. To „dobro“ se uglavnom tako završava, povratkom sa granice neobavljenog posla.

Ista nevolja zadesila je i nedužnog glumca Nenada Jezdića. On i „Knjiga o Militunu“ bili su nepoželjni za gazdu od Prištine. Nije ih pustio na Kosovo, otkazane su predstave u Leposaviću i Severnoj Mitrovici. Budalaština, iživljavanje nad ono malo Srba kojima se zagorčava život i na ovaj način. I to je rezultat premudre politike beogradskog državnika u pokušaju.

Četvrta šamarčina čini se da je najbolnija. Kosovska policija zaplenila je u Zvečanu 10 pušaka, eksploziv, municiju... Sve to kod „domaćina“ čije se ime ne navodi, ali koji je uhapšen i koji će, verovatno, imati tretman sličan članovima naoružane grupe Milana Radoičića.

Vlasnik ovog arsenala prepušten je sam sebi, uvaljen u probleme pa žrtvovan, kao i mnogi drugi. I skupo će platiti verovanje pomenutom Milanu i njegovom beogradskom šefu.

U istom danu bila je još jedna zaplena. Ispred fabrike „Simpo“ u selu Ugljare kod Zubinog Potoka „uhapšeno“ je šest kamiona koji su, kako se pretpostavlja, korišćeni za pravljenje barikada u vreme protesta na severu Kosova. Eto potencijalne kazne za vozače i vlasnike. I još jedne šljage beogradskom dahiji.

Da bi slika bila kompletnija, treba dodati i najavljenu, obaveznu zamenu ličnih karata za kosovski dokument. Daj bože da to prođe bez kažnjavanja i nekakvih pobuna.

Uz prethodni bojkot izbora, pa zatim i popisa, uz napuštanje policije i sudstva srpski živalj je doveden pred nestajanje. Sve nekako liči na onu Miloševićevu repliku Tuđmanu – to su vaši državljani, oni se nas ne tiču.

I koga je briga za sve navedeno – nikoga. Ono malo sirotinje na Kosovu gleda da spase glavu, građani Srbije su u zimskom snu, podrepaši kliču vođi i svaki poraz proglašavaju za pobedu, a vlast brine brigu o svom biznisu. Za bilo kakav boljitak sada je kasno i prekasno.

Tragičan kosovski poraz nije najgore što se ovom narodu desilo. Samo je najočigledniji. Gore od toga je ista priča i sa ostatkom Srbije. Sami, bez saveznika, dužni do grla, sukobljeni sa moćnim Zapadom, uvučeni u rusku nesreću i kinesku surovost probudićemo se jednog jutra u zemlji koja više nije naša. Saznanje da smo nasamareni i prevareni tada će biti nepotrebno i zakasnelo. Zato preporučujem Srbima sa Kosova da kad krenu u seobu, preskoče Srbiju, kako se ne bi dva puta selili.