O, Ana, tugo naših dana: Piše Ratko Femić

Da je Ana tuga naših dana, uverimo se svakodnevno. Kako zine, čoveku raširena desnica učini pljas preko čela uz pitanje: “Pa gde mi ovo živimo krv ti j**em.”

Predsednica Narodne skupštine Srbije Ana Brnabić, posle atentata na američkog predsednika Donalda Trampa, pozvala je nezavisne medije da vide kakve mogu biti posledice mržnje koju, kako kaže ona, svakodnevno promovišu.

Eto, i sad je, posle pucnja na Trampa, Vučić žrtva.

Priča o atentatu ili ugroženosti nekog visokog funkcionera zgodan je alibi da se napadnu svi kritičari, jer njihova oštra reč može da bude povod nekom vuku samotnjaku, ideološki zadojenom ekstremisti, indoktriniranom verskom fanatiku ili jednostavno psihopati da izvede svoj opasni naum.

Zato kritičari treba, valjda, da ućute i prave se da je sve u redu. Da Kosovo, na primer, nije svakim danom bliže nezavisnosti zbog ustupaka koje Beograd daje uporedo s nacionalističkim talambasima, koji treba da amortizuju efekat. Ili da se pravimo da verujemo propagandnoj mašineriji da će od iskopavanja litijuma da profitira Srbija, a ne privatne, strane kompanije, koje će da vade, prerađuju rudu i prave baterije.

I da u tom procesu prerade neće biti toksične jalovine, a da će sumporna kiselina pre ispuštanja u prirodu da se prečisti u izvorsku suzu. Jer ako tvrdiš suprotno, onda onima koji su odgovorni za sve to kao crtaš metu na čelu.

I kad se već prestane sa javnom kritikom, onda treba da se prestane i sa gunđanjem na privatnim okupljanjima. Društvene mreže su odavno pod budnim okom političke policije. Koliko je dokondžija zaradilo boravak u apsani, samo zato što su pisali gluposti koje je neko procenio kao pretnju predsedniku Srbije. Znate, kada pristanete na javno neiznošenje kritike i sputavanje slobode mišljenja i govora, taj niz zabranjenih postupaka u cilju neugrožavanja bezbednosti visokog državnog funkcionera će se nastaviti unedogled.

A gde je tu demokratija? Pa, nema je.

Ako obratite pažnju na primedbe Ane Brnabić na račun nezavisnih medija, opozicije, “elite”, primetićete život u iskrivljenom ogledalu, potpunu inverziju stvarnosti.

Sa najviših mesta u državi – iz skupštinskih govornica o nezavisnim medijima su izgovarane takve optužbe zbog kojih bi upravo oni koji ih izgovaraju trebalo da stave prst na čelo. Nazivani smo izdajnicima, stranim plaćenicima, NATO medijima, tajkunskim slugama, ustašama…

Sećate se valjda onih naslova u provladinim medijima koji govore o Kurtijevim medijima, Kurtijevoj opoziciji, a upravo je Vučić, preko Srpske liste, bio u koaliciji sa kosovskim premijerom, tim dežurnim strašilom u Srbiji.

Novinaru Milanu Jovanoviću zapalili kuću, opozicionaru Borku Stefanoviću razbili glavu, svakog dana optužbe sa nacionalnih frekvencija da su lopovi, ološ, secikese, nasilnici, da opšte sa životinjama, bave se crnom magijom i ostale uvrede i gluparanja. Prozvani, naravno, nikada nemaju priliku da u tim medijima i odgovore.

A kako je tek prošao Oliver Ivanović posle jedne brutalne propagandne kampanje. Da nije možda to bilo na pameti predsednici Skupštine kada je odlučila da napiše tekst na društvenoj mreži X.

Pre nego što će zasada nepoznata osoba da mu saspe šest metaka u leđa prošao je kroz neviđen medijski linč u kome je prednjačio TV Pink, a sve zbog toga što se kandidovao za gradonačelnika Kosovske Mitrovice. Sa dehumanizirajućeg spota vrištale su poruke da je Oliver Ivanović nepošten čovek, “čovek koji ne plače za ubijenim ljudima, već za svojim automobilom”, da radi za interese Prištine.

Kome je onda Ana Brnabić namenila onu poruku?