Muka podanika: vođa je pao, šta ćemo sad mi? Piše Ranko Pivljanin

Naime, sada kada se naprednjački džemper satkan od kineske sintetike, ruske potke i zapadnih šara - što je bila keč ol podvala sa ciljem da zadovolji potrebu ovdašnjih glasača da svoju provincijalnu (ne)svest i nebitnost učine bitnijom putem iracionalne ljubavi spram velikih globalnih igrača - počeo parati sa svih strana i dok okolo otpadaju njegovi dronjci i froncle trebalo bi da pred očima i onih najkomatoznijih i prepariranih konačno pukne pred očima i da se zapitaju: zar smo mi ovome služili?

Zar smo za ovo glasali? Zar smo ovome verovali? Zar nas je ovo pravilo ludima? Zar nam je ovo podvaljivalo?

Sad, dok gledaju vođu kojeg su kovali u zvezde, kako se raspada u paramparčad i pokušava da pred kamerama najopskurnijeg i najmonstruoznijeg medija(!!!) koji je ikad napravljen u ovoj zemlji, u društvu probisveta, secikesa i lažova, pokušava da održi iluziju sopstvene moći i odloži neumitno potonuće na marginu kojoj je sve vreme i pripadao, možda im – kažem, možda - dođe iz donjeg dela leđa u glavu i sami postanu svesni razmera zabluda, lutanja i tragedije koju su lično subvencionisali.

Njemu više pomoći nema, a on je, da ima svesti, pameti i obraza, ne bi ni tražio već bi, kad je već decenijama glumatao, odglumeo i dostojanstvo, sklonio se i čekao zasluženu kaznu koja bi, bez obzira na stepen njegove upropaštenosti, mogla imati i katarzično dejstvo. Za njih, pak, koji su mu u pothranjivanju njegove manije veličine obilato pomagali još postoji šansa za zdravo otrežnjenje koje, istina, njima samima neće biti od neke pomoći jer su pustili skakavce da im izgrickaju ogroman deo života, ali može biti prilika da se, sa bine sopstvenih zabluda i razočaranja, obrate svojoj deci, unucima i obavežu ih da nikada ne ponove njihovu grešku. Bilo bi lekovito!

Svest o njegovom padu, otvorilo bi mogućnost sagledavanja sopstvenog sunovrata. Pred njima je binarni izbor i spram njega prosta odluka. Mogu da, zajedno sa voljenim vođom, ostanu zaglavljeni u limbu i glibu ili mogu, makar da pokušaju, da iz njega iskorače, priznaju da je na njima blato i počnu da ga spiraju da se ne skori i ostavi ih zarobljene.

Jasno je da im konfuzija u kojoj su se našli otežava situaciju i da se još čudu čude, poriču stvarnost i Vučićev poraz pravdaju zaverama, izdajom ili privremenim nesporazumem koji će se rešiti. Pitaju se, ako vođa nije nepobediv, šta je onda značila njihova višegodišnja odanost?

Ne pada njima najteže to što Vučića više nema, nego što će morati da nastave da žive bez onoga koji je godinama mislio za sve njih, objašnjavao im šta da misle, čega da se plaše, koga da mrze a kome da se klanjaju. Oni ostaju sami sa svojim mislima i to će biti bolno suočavanje, jer nije lako sići s broda koji tone ako si deceniju i po ubeđivan da je taj brod - država, a njegov kapetan - vizionar i kandidat za istoriju.

Tragedija Vučićevih sledbenika, ne lopuža i kriminalaca - ti će se brzo snaći jer njihova „vezanost“ za vođu bila je utilitarna - nego onih koji su u njega transferisali osećaj sigurnosti i iskrene odanosti, nije samo gubitak vođe, nego gubitak alibija za njihov promašeni život i samoponiženje.

Sad, kad se kulisa svemoći srušila, ostali su sami pred ogledalom a ogledalo ne prima niti daje sendviče, ne priznaje partijske knjižice i ne prihvata objašnjenja da je za sve kriv neko drugi: bivša vlast, belosvetski centri moći, susedi koji nas mrze, ustaše, mudžahedini, zavedeni studenti i njihovi profesori... Dok im na ustima još lebdi zaklinjanje u Vučićevu nepobedivost, moraju sebi da objasne sopstvenu političku kratkovidost. Oni koji su decu ove zemlje nazivali izdajnicima i plaćenicima, tek sada postaju svesni težine svojih reči - i gromoglasno ćute.

Shvataju da su, dok su aplaudirali devastiranju institucija, aplaudirali svom poniženju. Najbolje i najlekovitije bi im bilo da stisnu zube, priznaju grešku i izvine se - za početak, sami sebi. Međutim, to će uraditi mali broj. Većina će krenuti putem onog zlosrećnog kockara kojeg majka nije klela što se kockao, nego što je išao da se vadi.

Svedočićemo poricanju, naknadnom pranju biografija, iznenadnom „otkriću“ stvarnog karaktera, do juče, neupitnog vođe i zaklinjanjima da oni nikad i nisu bili njegovi vojnici i ovce koje je trpao u autobuse i zloupotrebljavao. Jer, autoritarna vlast ne proizvodi samo poslušnike, nego i ljude koji, vremenom, izgube sposobnost da razlikuju sopstveno mišljenje od onog dirigovanog. Za takvu političku svest sloboda nije sreća, nego kazna i nepoznat prostor u kojem ne umeju da se snađu. U njemu će se otvoriti bolan i neprijatan proces - oslobađanje od poslušnosti i slepila.

Nije njih Vučić naučio samo da veruju njemu, već da ne veruju rođenim očima.

Dresirao ih je, ne samo da mrze i preziru one, njegovom rukom, targetirane, već da preziru i nipodaštavaju sopstvenu pamet i da svoje dostojanstvo menjaju za iluziju pripadnosti pobedničkom čoporu. Sad kada je čopor u rasulu, shvataju da nemaju svi gde da odu.

Oni sa genom profesionalnog slugeranjstva će promeniti zastavu i gospodara, samo ako im se pruži prilika. Oni pokvareni - priču! Najteže će biti onima koji budu prinuđeni da promene sebe.

Vlast se može izgubiti preko noći, ali se mentalitet i njemu pripadajući pečat podaništva ne menja, niti skida lako i brzo kao partijska značka i knjižica. Za to je, ipak, potrebno nešto mnogo više i kompleksnije, a što se ne dobija na partijskim sastancima i mitinzima. Karakter!

Oni koji ga budu sačuvali, barem u tragovima, i na sebi izvrše operaciju bez anestezije, nekako će moći dalje. Oni drugi će ostati članovi orkestra na Vučićevom "titaniku" da sviraju "ruzmarin".