Sve naše nesreće i sve naše krivice: Piše Jelena Bulajić

Međutim, većinska Srbija nikada nije istinski razumela i ozbiljno shvatila ni ove ni neke druge misli velikog pisca. Mada su mnogi voleli da se hvale njegovim maestralnim književnim opusom, u ključnim trenucima su se povodili za galamdžijama i bitangama koje su ključ svih naših problema nalazili u nekom ili nečem drugom, a ne u nama samima.Tako se pravimo da ne znamo da je za to što nam vazduh smrdi kriv onaj među nama koji u njega ispušta otrove, onaj koji mu to dozvoljava i svi mi što od takve nesreće svesno okrećemo glavu. Pogled sklanjamo i od zagađenih reka, iz kojih pijemo vodu, u koju neki od nas izlivaju, ni manje ni više, nego svoju kanalizaciju.Za to što sve više obolevamo i sve mlađi umiremo opravdanja nalazimo u teorijama zavere i misterioznim bolestima, a ne u činjenici da niti ima ko da nas leči niti s čim, dok mi sami ne vodimo računa o tome kako živimo.To što su nam deca sve više neosetljiva na patnju drugih i spremna da na najbrutalniji način nanose bol onome do sebe, kriv je imaginarni i otuđeni sistem koji ih tera putem nasilja. Zaboravljamo da taj sistem, koji od naših najmlađih pravi male monstrume, činimo mi, njihovi roditelji, tetke, stričevi, učitelji, komšije, prijatelji. Oni na našem primeru svakog dana gledaju kako je čovek taj koji izaziva nesreće kuda god da se okrene.Zemlja nam je uništena i rasturena u paramparčad, ni nalik onoj lepoti kojom volimo da se hvalimo, jer su je opustošile domaće secikese i džeparoši. Mi smo samo gledali i ćutali dok su nam zavlačili ruku u džep i iznosili iz kuće porodičnu srebrninu.I dalje ćutimo i skrećemo pogled sa neprekidne kolone starih i mladih, lekara, zanatlija, učitelja i inženjera, znanih i neznanih, koji dižu ruke od Srbije i beže bilo gde, samo da je dovoljno daleko odavde.To što smo kao narod i zemlja tužni i siromašni na začelju Evrope, što se sa komšilukom ne razumemo, krivi smo sami, jer neprekidno pravimo pogrešne izbore i koračamo za lažnim prorocima, koji tetošu i hrane našu sujetu pričama da je izvor naše nesreće negde druge, a ne u nama samima.Nije to ni božja volja, ni kleta sudbina, ni loša karma, ni fatalan raspored zvezda. Problem je u svakome od nas koji nije spreman da odgovara za svoje postupke. I oni što su svesno i nesvesno kršili sve zakone ne hajući za posledice i oni koji su im sve to dozvolili. Ali, naravno, i velika većina nas koja je sve to gledala praveći se da to nije njen problem i da to neko drugi treba da reši.Ako i dalje verujete da ovo nije vaša borba, da ovi problemi nisu dovoljno vaši da nešto uradite i pokrenete se, to je sasvim legitimno.Ali nemojte onda više da se pozovete na Pekića. On je o Srbiji davno sve napisao. Nije ga, nažalost, razumela tada. Možda je ovo poslednji voz da ova nesrećna zemlja shvati šta joj je veliki pisac poručio.